REKONEKCIJA® I REKONEKTIVNO ISCELJIVANJE®

понедељак, 25. јун 2012.

Moje priče o isceljenjima


22.03.2014.


Život mi se promenio - iz korena! ♥


Nisam znala šta je Rekonekcija,nisam se usudila čak ni da pitam. Čitala sam po internetu,ali mi ništa nije bilo jasno.
Došla sam kod Sneže da se družimo.(30.03.2012.godine) Pričale smo... U to vreme me je jako mučio moj dolazak u Srbiju, kako da se zaposlim, da završim ono što zaista želim, bila sam emotivno nezadovoljna i bila sam bolesna.

Lečenje je trajalo dve godine. Imala sam policistične jajnike - poremećaj hormona a menstruaciju sam održavala i kontrolisala lekovima, materica mi je bila zavaljena.Doktorica me je obeshrabila, svaki put, kad bih otišla ne pregled. Govorila mi je, ako nastavi ovako da mi se pogoršava stanje, postoji mogućnost da budem neplodna...

Moja prva dijagnoza bila je samo ciste na jajnicima - ništa više.

Sneža mi je uradila tretman. Legla sam,rekla mi je da posmatram zatvorenih očiju šta osećam, šta mi se dogadja...Počeli smo,osećaj je bio predivan.

Već iste večeri upoznala sam Dejana kod Sneže. Nikada pre nisam videla nekoga sa tako lepim očima. Prepoznala sam ga.Pored njega sam počela da se osećam lepše i slobodnije. Počela sam da vozim bickl, da gledam u Sunce, promenila sam ishranu - više ne jedem meso...sve je postalo toliko lepo, da nisam ni primetila kada je prestao moj bol u stomaku. Tada sam znala da sam zdrava.

Poželela sam da odem kod lekara i to dokažem, medjutim to se sve nekako odlagalo, sve dok nisam ostala u drugom stanju :) Doktorica me je pogledala i pitala: Kako, kad ovi lekovi i nešto je promrmljala... ja sam se samo nasmejala. Naravno, bila sam potpuno zdrava :)

Par meseci pre toga su mi nestale i bradavice sa prsta, imala sam ih 5. Nijedne nije bilo, samo su nestale!


Dejan je u međuvremenu postao praktičar Rekonekcije. Sada rastemo, svi zajedno, sa divnim Aleksejem.

Od tada se mnogo stvari promenilo,ne mogu sve ni nabrojati, sve lepo i pozitivno.

Hvala Snežo što si me uvela u ovaj proces ♥
Tebi Dejane, hvala što si divan tata, pre svega divna osoba i divan partner. ♥

♥ Volim vas ♥




Rekonekcija je donela promenu i radost u moj život ali pravo zadovoljstvo je, kada tu radost možeš da podariš i drugima. Nažalost nisu svi spremni da prihvate i poveruju da je to moguće, zato sam sam srećna jer vi jeste!
Postali ste deo moje porodice - sve vas volim. ♥

Snežana Latinović




26.02.2014.

Danas je stigla divna vest:



"Tumor veličine 8cm se smanjio na 4cm, nakon mesec dana od poslednjeg (trećeg) tretmana ! "



Tumor - markeri su "poludeli" jer nalaz pokazuje da su povećani deset puta nego kada smo započeli ... ne marimo za to...to je pokazatelj da naša mudrost u nama - radi za nas!

Kada se proces isceljivanja bude završio, tumor-markeri će i to pokazati.

Srećna sam danas i svaki put, kada oni kojima odradim tretmane, poslušaju moje uputstvo a to je opisano u ovom dole tekstu "Rekonekcija - instrument u službi isceljenja samog sebe" - imaju poverenja u proces i učestvuju u njemu svojim pozitivnim stavom.

Pored ove čudesne isceljujuće metode,dobrim delom zasluge pripadaju ženi kojoj sam radila tretmane jer je prihvatila i imala poverenja u proces, kao i njenim ćerkama koje su svojim pozitivnim stavom i podrškom doprinele (čitajte dozvolile) da se isceljenje dogadja nesmetano. Srećna sam zbog toga !





24.05.2013.



Hvala Bogu sto je moja Ivana tebi poverovala, a to je presudilo da ti poveruju i njeni roditelji.



Umesto na drugu operaciju palca završila je kod tebe. Jos malo....pa će biti isti ko zdravi palac i nokat. H V A L A TI S N E Ž O



Slavica Bogosavljev



Radi se o palcu na nozi, gde je nokat urastao u meso i gde je vec jednom prethodno radjena hiruska intervencija pa se nakon kratkog vremena ponovo pojavio isti problem.

U medjuvremenu se Ivana javila da je palac "skroz normalan!" :)











21.03.2013.



Nakon određenog vremena posle 3 tretmana Rekonektivnog isceljivanja, pristigla je Marijina poruka:





"Ja nekad kao da ću poletiti,ne mogu virovati da tako dobro može biti ! "









Najlepsi trenutak u procesu Rekonektivnog isceljivanja je kada dobijem povratnu informaciju ... hvala ti Marija ♥









12.03.2013.



"Kao rukom odneto"





Moja Milica ima dve ipo godine. Dva dana je imala temperaturu 39st. Davala sam joj Brufen sirup od 5ml., nije vredelo,spuštala se samo do 38st.



Drugog dana,moja devojčica je i posle sirupa,tuširanja mlakom - hladnom vodom,obuvanjem čarapica natopljenih sirćetom,pa onda narendanim svežim krompirom,nije vredelo ništa - imala i dalje temperaturu 39st.



Odlučila sam da pozovem Snežanu da joj uradi rekonekciju, da i to pokušam pre nego što krenem u bolnicu.



Nakon tretmana je mirno zaspala,temperatura je još za vreme tretmana polako padala. Sledećeg jutra se probudila vesela i tražila je odmah da pije mleko.Obradovala sam se jer prethodnog dana nije ništa jela.

Nisam mogla da verujem ni svojim ušima ni očima da je to moguće tako kao "rukom odneto"!



Da napomenem još nešto...Imala je ujede od komaraca po ručicama. To veče kad je legla,znači pre tretmana je bilo u blandama,zažareno a sutradan su se videli samo blago crvekasti tragovi,kao tačkice na mestima gde su bili ujedi.



Dragana











20.02.2013.



Ovako nešto zaista nisam očekivala!



O efektima Rekonektivnih tretmana i uticaju Lične rekonekcije na telo i njegove funkcije mogla bih da pišem veoma mnogo; međutim, ovde hoću pre svega da podelim iskustvo,koje se tiče uticaja Rekonekcije na moj način poimanja sveta oko sebe i moju organizaciju vremena. Zaista to nisam očekivala, ali efekat se pokazuje sa svakim novim danom.



Od detinjstva sam imala problem sa velikom potrebom da me ljudi prihvate. Bila sam poslušno dete, dobra učenica, još bolja studentkinja, požrtvovana supruga i majka koja se stalno trudila da bude bolja i od sebe i svima okolo ugodi i više nego što je izvodljivo. Rezultat: narušeno zdravlje, težak razvod i neprestano osećanje besa - ne toliko prema drugima nego upravo prema sebi.



Optuživala sam sebe da nisam dovoljno dobra, da se nisam dovoljno trudila, da nisam znala šta treba da učinim. I zaista, nisam znala pomoću kojih trikova da ugodim ocu, mužu, pretpostavljenima, kog vraga, da uradim da te pijavice i pantljičare već jednom budu zadovoljne i pruže mi bar malo priznanja i poštovanja. Na poslu sam radila više i bolje od mnogih - rezultat: dva otkaza bez otpremnine, a u privatnom životu, bruka živa: kad nisam imala novca (a bilo je takvih perioda), uzalud sam se obraćala ljudima, jednostavno su me otpisivali kao nesposobnu (što sam zaista o sebi i mislila). Kad je novac ušao u moj život, odjednom je tu bila masa ljudi koji žele da se "druže". Primetila sam - nisam blesava - da sve što se jede i pije na tim druženjima finansiram ja, ali svejedno nisam nalazila snage da razjurim te otimače izgubljene energije.



Dešavalo mi se da, naročito od kad su deca odrasla, panično zovem "prijateljice" da se vidimo i družimo, a one me bez mnogo priče skidaju sa dnevnog reda i ja provodim sama još jedan vikend. Optuživala sam sebe da nisam sposobna da sebi obezbedim čak ni muškarca partnera, iako sam bila spremna da trpim neviđene gluposti od onih za koje bih se zainteresovala.



Pročitala sam gomilu knjiga o sticanju samopoštovanja, negde na nivou razuma znam da sam osoba vredna svake pažnje, ali podsvest je uporno govorila nešto drugo. Išla sam i kod psihologa, o, da... Bolje da sam spavala nego što sam vodila te besmislene razgovore sa navodnim stručnjacima, koji piju samo najskuplju viljamovku i jedu samo najskuplju šunku na moj račun, naravno. U meni je rastao pakleni bes: zar baš za mene nema pomoći?



Ne bih se odlučila na rekonekciju, ne bih se usudila, da mi moja odrasla deca nisu dala blagoslov da budem srećna, da živim svoj život. Tako sam se odlučila. E, posle ovolikog uvoda, mogu da kažem: da više ne osećam strah i paniku kad popodne ili veče treba da provedem sama. Radim razne kreativne stvari, pročitam nešto što me zanima, upalim sveću ili mirisni štapić ili jednostavno ćutim i DOBRO MI JE. S ljudima se, evidentno, manje družim: prvo, družim se s manje ljudi, drugo, manje vremena provodim s njima. Malo se kod nas govori o tome kako razna druženje mogu da oduzmu energiju a da zauzvrat ne pruže baš ništa osim osećanja razočarenja.



Posle Rekonekcije izoštrio mi se neki čudan osećaj za ljude: jasno vidim i čujem ko mi želi dobro. Neki ljudi su mi simpatičniji nego pre rekonekcije jer jednostavno osećam i znam da su dobronamerni. Neki drugi su mi postali nepodnošljivi: ispod njihovog glasa kao da čujem - zvuk motorne testere, pritajenu zavist i želju da povrede. Jedna "prijateljica" me, učtivo rečeno, zafrkava još od "prvog vagona", stalno ima neke primedbe na adrese moje dece, naročito ćerke, zato što se još nije udala a ima "već" 24 godine, i ja sam kulturno prelazila preko toga, do nedavno, kad sam odlučila da to maltretiranje više neću da trpim.



Druga vrlo draga prijateljica, kojoj sam se našla kad god je bilo potrebno, prošlog vikenda me zove i kaže, da je kod nje u zgradi nepodnošljiva buka, komšija nešto buši "hilti" bušilicom, i da će to trajati do kasno u noć. "Pa dođi kod mene", kažem ja. "Dobro, evo sad ću", odgovara ona. Ovaj razgovor se vodi oko 14 popodne. Proverim ima li u kući kafe i nekog odgovarajućeg posluženja, vidim da ima i čekam je. Dok čekam, slikam. Prolaze tako sati, a ja se zanela u svoj posao i ni ne primećujem da se uveliko smrklo i prošlo 18 h. Pozovem ženu na stabilni i mobilni telefon, ne javlja se, OK, slikam ja i dalje. Do nedavno ( tj. do pre rekonekcije) ja bih nju zvala svakih pola sata i čudom se čudila što ne dolazi. Najzad se javi moja draga drugarica, a bilo 21 h, kaže da je bila kod tetke (mogla je baš i da se javi da neće doći) i još me pita "jesi li ti sve vreme sedela kod kuće i čekala me?" "Ne, nisam, ali, gde god sam išla nosila sam mobilni", odgovorim veselo. To je izgleda nije zadovoljilo.

Do nedavno, ja bih se sva umazala od plača što me je još jedna osoba zafrknula, a sad mi je bilo super što nije uspela da mi pokvari raspoloženje. Već nekoliko puta ista osoba me "ispaljuje" kad god se nešto dogovorimo, pa mi se čini da ću se u buduće više dogovarati s onima koji poštuju dogovor.



Ista stvar i na poslu: kao da se odnekud pojavljuju korektni i razumni saradnici, koji iskazuju poštovanje mog rada a oni drugi nekako otpadaju. Godinama sam i ja "otpadala" radeći džaba za političku stranku, a kad je ista stranka došla do lepe pozicije u lokalnoj vlasti, saopštila mi je da se nisam dovoljno zalagala. Do nedavno, bila bih očajna što je neko ko ne zaslužuje koristio moj rad i znanje, sad polako počinjem da osećam olakšanje. Nema više neplaćenih odvratnih obaveza, nema glupih sastanaka na kojima se do besvesti govori o ničemu i posle kojih boli glava. Sad se pitam, kako sam to mogla da radim sama sebi? Bar da im nešto dugujem, nego baš ništa - a ja sam se osećala ko izdajnik domovine kad ne odem na neki od sastanaka. Sad to osećanje više jednostavno ne postoji.



Da sam o svemu ovome pričala sa stručnjacima (psihologom ili psihijatrom) imala bih verovatno nekoliko nerazumljivih dijagnoza i šaku lekova koji ne služe ničemu, a prava je sreća ako još i ne naškode zdravlju, jer naše emocije i intuicija tim ljudima su ili smešni ili su znak bolesti. Moje uživanje u samoći stručno se zove "agorafobija", moja potreba da zamračim sobu da bih lepo spavala zove se "niktofilija", moje okretanje slikanju umesto političkim sastancima bilo bi okarakterisano kao kriza srednjih godina i gubitak identiteta a celokupna promena kroz koju prolazim naziva se "prikrivenom depresijom". Možda bih bila okaraterisana kao osoba opasna po društvo zato što se klonim praznih tračerskih razgovora i besmislenih formi učtivosti. Sve češće mi se dešava da tresnem pravu istinu i kažem šta mislim i osećam iskreno ne obraćajući pažnju na užasnutu okolinu.



Kad sam u jednom "finom" ženskom društvu otvoreno rekla da ne idem često na grobove svojih roditelja i ne upražnjavam svu onu silesiju običaja iz srpskog kulta mrtvih, izazvala sam užasavanje - ali ja tom prilikom nisam osetila ništa, jednostavno znam da mi te osobe i njihovo mišljenje ne znači baš ništa.



Ne, nisam postala gruba i ogorčena, čega sam se upravo bojala, zbog brojnih razočaranja i uvreda koje sam podnela u životu.

Naprotiv, postajem srećnija a time nadam se i bolja osoba.



Stanislava











31.01.2013.



Energija sada radi za mene!





Pozdrav mojoj dragoj prijateljici.



Trudiću se da budem kratak i da ti u ovoj poruci opišem svoje stanje posle tretmana.



Sećam se našeg spontanog upoznavanja kada sam prvi put čuo za Rekonekciju i Rekonektivno isceljivanje. Istog trenutka poželeo sam, to što sada imam, MIR i ZDRAVLJE u svom telu.



Haotične misli, nestabilno spavanje, EGO, loša komunikacija sa roditeljima i posesivna ljubav su mi bile prepreke, koje sam zeleo da prevaziđem i zaista jesam!



Posle trećeg tretmana sam skinuo odelo starog Raše i bukvalno progledao. Moj pogled na svet i život je totalno drugačiji. To sam JA ali posmatram okolinu i situacije potpuno drugačije.



Sa lakoćom se suočavam sa problemom ako postoji, ali se na brz način i reši.

Sada imam svoje misli u glavi, pošto mi se najzad "gust saobraćaj" u glavi regulisao,:) spavam kao beba, komunikacija sa roditeljima mi je mnogo bolja čak neuoporedivo bolja, postao sam jasniji SEBI I DRUGIMA.



Ljubavi imam još više prema svemu - posesivnost je prošlost a svoj Ego je konačno pronašao svoje mestu na nivou normale.



Siguran sam da tek predstoji lepo vreme i da sada energija radi za mene. Jedva čekam Ličnu rekonekciju!



Neizmerno sam ti zahvalan Snežo i tvojim zlatnim rukama jer su unele zdravlje, ljubav i sreću u moj život a verujem i drugim ljudima.



Radovan Čvorak











Kao da mi je opet trinaest...



Posle lične rekonekcije osetila sam, prvo, da bolje spavam. Dešava mi se da prespavam celu noć, negde od 23 h do 7 ujutro bez buđenja – što je od moje dvadesete godine (sad imam pedeset dve) bila samo pusta želja. Ako spavam i kraće, budim se odmorna i pribrana (znam gde se nalazim i ustajem orna i raspoložena za sve izazove tog dana).



Primetila sam, kao veoma važno, da se moj organizam čisti od nepotrebnih sadržaja. To je ponekad drastično, ali, kako vreme odmiče, sve više mi prija. Nemam više potrebu za skoro neprestanim unošenjem hrane i višesatnim sedenjem pred televizorom. U stvari, između obroka prolazi sve više vremena a da ne osetim glad. Čulo mirisa se izoštrilo, mnogi mirisi mi više uopšte ne prijaju.



Na isti način, organizam nastoji da se oslobodi i drugih sadržaja koji mu ne koriste: ne mogu više (ili ne želim?) da gledam kolosalno glupe informativne emisije i zastrašujuće filmove niti da čitam zbrkane dnevne vesti. Dosadni sastanci na kojima sam nekada provodila večeri sad su prošlost – i ne vraćam se staroj praksi. Radim stvari koje me zanimaju i prijaju mi.



Probudila se kreativnost, potreba da slikam i crtam. Moj dugogodišnji problem, grčenje palčeva (zbog koga sam ispuštala stvari iz ruku) nestao je, jer, u pitanju je samo bila – potreba prstiju da drže slikarsku četkicu. Izložila sam svoje radove na jednoj zajedničkoj izložbi, nastaviću da slikam.



Život se menja svakog dana na bolje. Budim se odmorna i odlazim uveče na spavanje zadovoljna postignućima proteklog dana. Zdravstveni problemi izbijaju u vidu simptoma davno potisnutih bolesti da bi nestali i otišli.



Oblik tela se menja. Jednom izgubljeni suvišni kilogrami nisu se više vratili. Osećam potrebu da hodam, plešem (za sada još bez publike ), primećujem da sve češće pevušim ili mrmljam neku omiljenu melodiju.



Život ima smisla. Strahovi su nestali, ostala je samo čista radoznalost. Znam da je sve u redu. Snovi me ponekad podsete na moje prošle strahove, ali, sa buđenjem, ostaje samo razjašnjenje problema.



Moji poslovi napreduju s lakoćom, o kojoj pre rekonekcije nisam mogla ni da sanjam. Uvek sam bila odgovorna osoba, stroga prema sebi i svojim obavezama. Sad je drugačije: iako ne zapostavljam obaveze, obavljam ih orno i veselo i ne zamaram se.



Doživljavam neočekivana priznanja i ohrabrenja od ljudi iz svog okruženja. Kažu da sam se mnogo izmenila i pitaju da nije u pitanju neka nova ljubav. Odgovaram:DAAAAA, prema sebi. Onda se i oni nasmeju, vidim, ne veruju. Ali, ne marim.



Odnosi sa dragim ljudima drastično se popravljaju. Odnosi sa ostalim ljudima – manje zamaraju, a sve češće zapažam da postaju bolji. Oni koji ne mogu da se poprave – nekako skliznu dalje od mog života i vremena. Samoća mi ne smeta i ne plaši me, a društvo – biram.



Nekad sam gubila mnogo snage u pokušajima da pomognem ljudima koji zapravo i ne traže pomoć nego samo oduzimaju energiju. Počela sam da prepoznajem kad je reč o osobi koja samo oduzima energiju, pa se bez napora udaljujem od takvih.



Više ne optužujem ni sebe ni druge zbog stvari koje su prošle. O budućnosti mislim sve najlepše, onako, kao sama od sebe.



Osećam se, u stvari, kao neko ko se probudio posle teške bolesti i ustanovio da se – neočekivano – oseća sasvim dobro. Kao proleće posle zime i kao zemlja posle kiše. Kao posle časno obavljenog teškog posla. Kao da sam skinula teret od 100 kila i 100 godina. Kao da mi je opet trinaest.



Uvek sam bila dobra s rečima, nije mi falilo načina da se izrazim; međutim, mislim da za sada ne nalazim reči da opišem sve dobrobiti od tretmana i lične rekonekcije. Izgleda da je neophodno lično iskustvo, jer, kad opisujem kako se sada osećam, sve mi liči da me ljudi ne razumeju. Bezrezervnu podršku pružile su mi samo osobe koje su i same prošle rekonekciju ili se njome bave. Ostalima očigledno nije jasno, misle da je u pitanju neka čarolija – ili ko zna šta, ali to nije ni bitno. Kome treba, naći će put. Meni je dobro, što i svima vama od sveg srca želim.



Sofija











A šta ako NI OVO ne uspe ?



Na rekonektivne tretmane odlučila sam se jedva teškom mukom, to priznajem, preovladavao je strah: a šta ako NI OVO ne uspe? Organizam mi je takav (ili mi je možda takav mentalni sklop) da većina tretmana kojima sam se podvrgavala u životu – što klasičnih medicinskih što alternativnih - jednostavno nije delovala, nije bilo nikakvog efekta, barem nikakvog primetnog efekta. Zbog toga osećam duboko nepoverenje prema svemu što mi se predstavlja kao dobro i korisno – odmah zauzimam odbrambeni stav, ne bih li nekako izbegla još jedno povređivanje.



Oporavljala sam se i od gubitka dragog prijatelja, koji je umro od raka pluća, iako u životu nije pio niti pušio, bavio se sportom, živeo jednostavno, pomagao ljudima. Razbolela mi se i draga prijateljica, upravo tog leta kad sam razmišljala o rekonekciji. Međutim, koliko god da sam se premišljala, odluka je sazrela odjednom, tako naglo da sam se iznenadila, posle jednog naizgled običnog razgovora u kome sam izrazila želju da krenem drugim putem, a ne putem kojim većina stanovništva ovde ide – prema teškoj bolesti i još užasnijem lečenju.



Prelomila sam dakle i došla na tretmane.



Možda je prevladavalo to što Snežanu Latinović poznajem od detinjstva, možda nije – tek, ja sam prema dogovoru došla na sva tri tretmana i nijednog trenutka nisam pomislila da prekinem, odustanem, pobegnem glavom bez obzira ili nešto slično. Posle prvog tretmana – spavala sam kao jazavac cele noći. Posle drugog tretmana – dobro se sećam – sanjala sam tako užasne snove o svojoj deci, da sam se probudila oblivena ledenim znojem.

Srećom pa mi je Snežana objasnila da takve pojave nisu ništa neobično – one samo znače da je organizam započeo proces oslobađanja od nagomilanih štetnih sadržaja. Posle trećeg tretmana počela sam da osećam da se stvari zaista menjaju.



Imala sam do tada neobičan zdravstveni problem: u neko doba noći budio me je snažan bol u stomaku, praćen nagonom za povraćanjem. Ovo se dešavalo bez najave, nezavisno od hrane koju bih pojela u toku dana ili za večeru – i užasno me je plašilo. U neko doba noći, pred zoru, valjam se po podu od bola, sama u kući, ne znam da li da zovem hitnu pomoć – da bi sa svitanjem ceo problem nestao, kao da se ništa nije dogodilo. Analize kod lekara nisu pokazivale ništa, baš ništa. Ostalo je još da me pošalju kod psihijatra – iako je bol bio stvaran. Elem, posle trećeg tretmana, kad sam se u neko doba noći probudila gušeći se u užasnom osećanju da treba da povraćam, kao da sam sama sebi rekla „e svaštaaaa!!!“ – i ti simptomi su nestali!!!!



Od tada ih nemam. Noću mogu da spavam ili da budem budna, ali znam da se neću probuditi povraćajući i gušeći se od rođene pljuvačke čak i kad nemam hrane u želucu.

Problem sa nesanicom je nestao.

Problemi sa kožom se smanjuju i nestaju.

Suvišni kilogrami polako ali sigurno nestaju i ne vraćaju se.

Komplikovani odnosi s ljudima otpadaju, jednostavno, prestajem da se družim sa osobama koje me zamaraju.

Snovi su vrlo intenzivni, a u periodu posle tretmana bivali su zapanjujuće živi, kao da se zaista događaju, u punoj stvarnosti, čudila sam se kad se probudim.

Organizam se praznio na drastične načine, izbacivanjem velikih količina telesnih izlučevina, zastrašujućeg izgleda i jakog mirisa. To nije dugo trajalo, oko dve nedelje i ostavilo je oporavljeno telo, kao da mi je odstranjeno nešto što mi uopšte nije trebalo – da se izrazim u slici, iz mene je izišla reka otrova i ostavila me da se zadovoljno oporavim.



Odnosi sa decom i njihovim ocem se popravljaju svakim razgovorom.

Nekako mi se čini da se popravljaju sami od sebe, kao čarolijom.

Idem na mesta koja mi prijaju.

Drastično sam smanjila broj i dužinu odlazaka na dosadne sastanke i među ljude koji mi oduzimaju energiju – NA NULU.



Nedavno nisam verovala da sam sposobna za takav zahvat u svom životu. Mislila sam da ću doživotno služiti interesima drugih, koji me skidaju kao sa čiviluka onog časa kad im zatrebam a potpuno zaborave kad im nisam potrebna, dok ja tugujem i osećam se iskorišćeno. Gotovo je s tim nezdravim tretmanom same sebe, a oni koji su računali na mene ne pružajući ništa zauzvrat – neka se snalaze.

Takođe su na nulu svedeni odnosi sa ljudima koji mi žicaju pare i usluge. Zdravo za zdravo kad se sretnemo, i ništa dalje osim toga. Kakvo olakšanje.

Sećam se, intenzivno se sećam, mnogih stvari koje sam potisnula u pokušaju da zaboravim, samo sad te stvari više ne mogu da me spreče u ostvarenju želja ili da me povrede.



Kažu mi da sijam, a to primećujem čak i ja.

Rekonektivni tretmani promenili su mi život.

Dobro sam i radujem se svakom danu.



Počela sam upravo posle tretmana da slikam i ukrašavam svoj mali svet – odnosno, nastavila sam tamo gde sam stala još kao srednjoškolka.



Čuda su moguća i upravo se događaju!



Sofija











                   Izgovorila sam tu čarobnu reč ... i to se dogodilo!



Nakon što se sa 3 tretmana pokrene ovaj proces isceljenja ili vraćanja u ravnotežu nastupa određena reakcija,prijatna ili neprijatna.Uglavnom se tokom reakcije ispoljavaju simptomi problema zbog kojih smo se i odlučili za Rekonekciju.Ako je neko imao česte glavobolje onda se to ispolji kroz reakciju.
Naše ćelije pamte sve što nas je bolelo,sve što smo doživeli i potisnuli.U ovom procesu se događa da se tih zapisa oslobađamo,otpuštamo i sve mora da "prođe kroz nas" da bi otišlo zauvek.Ovaj proces se odvija na svim nivoima našeg bića: mentalnom emotivnom,fizičkom i na nivou duše.


Često se događa, da prvo mora da dođe do promena na nekim drugim nivoima,da bi tek kasnije nestao fizički problem zbog kojeg smo se odlučili za Rekonekciju.


Ljudi često očekuju da će nakon 3 tretmana odmah biti dobro (što naravno nije isključeno) i često se odmah na početku razočaraju, kada ne bude tako - kako očekuju.
U tom trenutku počinju svojim stavom i mislima negativno da utiču na proces i da ga "sabotiraju". Setimo se, koliko su moćne naše misli! Zbog toga se treba prepustiti ovom procesu bez ikakvih očekivanja.


To ponekad liči na veliko spremanje,prvo napravimo haos,izbacimo sve iz plakara, pa krenemo da razvrstavamo...pa tek nakon izvesnog vremena i truda nastane red.
Znači, treba biti svestan da je potrebno vreme i imati poverenja.


Ono što ne mogu dovoljno da naglasim je da željeni rezultat zahteva da UČESTVUJEMO u  procesu. Jako je važno da budemo svesni toga šta nam se događa!


Ako nas zaboli grlo,(a imali smo problema sa grlom ranije)da ne mislimo, da smo se prehladili, jer će nas takvo razmišljanje strpati u krevet bar na dve nedelje(kao što to obično i biva kod prehlade i gripe).Biti svestan i učestvovati u procesu znači, setiti se da je to simptom koji je "isplivao na površinu" da bi se oslobodio i radovati se tome:"Dobro je...samo neka "odlazi" sve što mi nije potrebno"!Tada to traje vrlo kratko,sat-dva ili dan-dva,već kako kod koga. To znači učestvovati - podržati proces!
Naravno iskustva su različita kao i reakcija jer smo svi različiti a ovo su samo primeri,kojima želim da objasnim ono što je suštinski isto u ovom procesu isceljivanja.


Zadrži viziju,veruj procesu.

                                        
Daca mi se obratila zbog problema sa ramenom i zbog strahova u nekim situacijama,koji su se ponekad pretvarali u paniku.Pročitala je knjigu Rekonekcija,oduševila se i počela malo da se igra sa energijom i rukama ,onako kako je to u knjizi predložio dr.Eric Pearl...
Zamolila sam Dacu za dozvolu,da ovo podelim sa svima vama.Ovaj razgovor između mene i nje je značajan jer objašnjava proces Rekonekcije,na najbolji način.


Razgovor sa Dacom,nekoliko dana nakon odrađenih tretmana.




10:25pm


Daca


Draga Sneki! Nisam te zaboravila,cak naprotiv,mislim na tebe svaki dan,nadam se i ti ponekad na mene :D Samo ukratko da ti kazem moje zapazanje posle tretmana. Dakle,problema uvek ima,ali sam primetila da se nekako na brz i lak nacin resavaju.Mogu slobodno reci da sam odlucnija kada je u pitanju neki izbor,sto ranije nije bio slucaj, rekla bi i vise samopouzdanja al moze i bolje naravno. Raspolozenje kad kako,dakle promenljivo i najvaznije,suocavanje sa nekim od strahova...to je uglavnom to a ocekujem jos mnogo toga i nadam se najboljem.Da,da ne zaboravim,igrala sam se malko sa rukama i primetila da je energija mnogo, mnogo jaca nego pre tretmana! To me posebno raduje! Mozda i bude nesto od mene. Sto se ramena tiče jos uvek nista, ne znam al se iskreno nadam da je isceljeno,mnogo sam ti zahvalna!  Sneki,ti si nesto najbolje sto mi se desilo u zivotu, najiskrenije ti velim! Samo mi reci da li mogu da ocekujem, da mi se povuce ova pusta vena,sto mi zadaje muke? Punooooo pozdrava sa mora!





11:35pm


Snezana Latinovic


Draga moja Daco,radujem seee...! :D  mada sam očekivala ovakve vesti jer tako deluje ova energija! :D
Naravno da možeš da očekuješ da se i to sa venom sredi jer je proces kod tebe još uvek na samom početku...i ne samo to! Videćeš, uostalom i sama šta će još toga lepog da se dogodi.
Sa ova tri tretmana smo tek pokrenuli energiju i ovo što si primetila do sada je tek početak! :D  Sada ta energija radi za tebe!
Jako mi se sviđa ovo što si napisala,pa sam htela da te pitam da li mogu ovo da postavim na stranicu gde pišem iskustva nakon Rekonekcije.
Imam mnogo dobrih rezultata ali mali broj ljudi je spreman da to podeli sa drugima.
Ovo kako si mi napisala mi je jako slatko i iskreno a to znači mnogo ljudima koji razmišljaju, da li 
Rekonekcija baš tako deluje kako ja o tome pišem.Najbolji je utisak kada neko drugi to doživi, pa napiše.Naravno, u potpisu bi pisalo samo npr. Daca ili D........ ili tvoje puno ime i prezime,ako ti želiš!
Ljubim te puno i očekujem još mnogo lepih promena kod tebe, sve mi piši, da se i ja radujem.Ja živim za to! Ljubim te puuuno,puno! 


11:59pm


Daca


naravno da mozes,tek me to raduje, možda nekome posluži moje iskustvo. U potpisu nek bude Daca,inace me tako zovu. Naravno da cu ti pisati,dosadna sam,znam al nekako sam slobodna prema tebi, kao da te poznajem 100 godina i najvise od svega bi volela da se licno upoznamo,dace Bog! ljubim te puuuuunoooo! 
 
12:32am


Snezana Latinovic


Hvala ti i piši slobodno,mene uvek obraduje,kad mogu da pratim kako teče proces jer nije isti kod svakog a naročito, kad mi pišu dragi ljudi,poput tebe.Puno te ljubim,naravno da ćemo se videti, ako to želimo onda će se Univerzum (Bog) postarati za to! 


10:28pm


Daca


Sinoc me strasno bolela glava! Razmisljala sam da li da popijem lek protiv bolova, na kraju odlucih da legnem pa valjda prodje.Pazi sad Sneki,legla al nikako da nadjem polozaj,da se namestim nema sanse i dalje boli, pulsira, promrmljam onako u sebi, ma da oce sad odmah da me prodje ova pusta glava...kad cuda... pocelo snazno strujanje,zatezanje u celu,potiljku,slepoocnicama,pa kao da mi neko prstom stiska oci,zatim usne pocele da se pomeraju kao da govore,pa nozdrve da se sire i skupljaju,obrazi poigravaju ...uhvatila me panika,priznajem! Htela sam da iskocim iz kreveta i pobegnem kunem ti se,zatim sam se pribrala i rekla samoj sebi: pa dobro je, sta sad panicis,energija radi za tebe,ne moze ti se nista lose desiti! I dalje strujanje, zatezanje,pritiskanje pa kao da zari izmedju ociju i tako je to trajalo,da ti pravo kazem, ne znam koliko a onda je nasledilo olaksanje.Glava vise nije bolela...a ja...zapanjena...naravno prvo sto sam pomislila,mora da sam umislila,pa probala da ponovim isto al nema sanse,to je nemoguce ponoviti. Nesto se zaista dogodilo i meni pomoglo!Dugo nisam mogla da zaspim,sve sam premotavala film da bi na kraju shvatila sta se zapravo desilo.Izgovorila sam tu carobnu rec: da mi je sad odmah...i to se dogodilo! Hvala ti Sneki,ucitelju moj! pozzzzzz ...
 
11:09pm


Snezana Latinovic


Ma...bravo! Baš sam srećna i jako mi je drago...! :D
To se zove biti svestan! I to je u ovom procesu najvažnije...Sada si videla, da kad se energija pokrene ona zaista radi za tebe.Sve što treba je da i dalje posmatraš proces i imaš poverenja! Sve se događa za tvoje najbolje dobro! :D


Hvala ti što me uvek obraduješ i što to deliš samnom jer je ta povratna informacija meni zaista dragocena. Ljubim te puno,dušice...





                           







Posetite stranicu na Facebooku





                        Nakon Rekonekcije - zaljubila sam se u život!





Prvi kontakt sa pojmom rekonekcije bio je 2005.godine,kada sam na jednoj od televizija slušala o istoj.Pokušavajući da objasni ovaj neobičan proces,gospođa koja se time bavi je,kao gosta u emisiji,pozvala i ženu,koja je prošla kroz proces Rekonekcije.Ona je na predivan način objasnila o čemu se zapravo radi.



Bolovala je od karcinoma dojke i u dva navrata se borila klasičnim metodama (hemoterapijom).Strah od ponovnog pojavljivanja je i dalje bio prisutan,tako da se odlučila za rekonekciju i to je objasnila ovako: "Kao da mi je neko izvadio svaku ćeliju iz tela, oprao je i uglancao i vratio na svoje mesto!"



Moram priznati da mi je ta rečenica ostala urezana.



Pošto u životu ništa nije slučajno, nekoliko godina kasnije,ponovo sam krenula u potragu o Rekonekciji.Razlog je bio moj otac,koji je bolovao od karcinoma debelog creva.Operacija je bila uspešna ali su postojale metastaze na jetri,tako da mu je određena hemoterapija.Njegovo stanje se pogoršavalo i sada mi se čini usled posledica hemoterapije, koja zapravo uništava i ono malo sistema koji je zdrav.



Nekim čudom, odabrala sam da kontaktiram Snežu i danas sam veoma srećna zbog toga. Prvo sam kupila knjigu Rekonekcija, ubrzo posle kontakta mailom usledio je i

telefonski razgovor i priča o energiji.Ono što je bilo neobično je to,da me je bolela glava dok je trajao razgovor.



Kako mom ocu nije bilo dobro od citostatika, kroz par dana smo otišli na tretman.

Tada ništa naročito nije osetio (ili nije registrovao), ali ono što se videlo dan kasnije je da nema bolove u leđima i da mu je bolje. Urađena su još dva tretmana, a ja sam posmatrala šta se dešava.



Kako nijedna bolest ne dolazi sama od sebe, svaki čovek je sam i isključivo sam odgovoran za sopstvenu bolest, tako je i u životu moga oca postojao je razlog, okidač, nešto što ga je mućilo. Jako je sam sebe razboleo!



Reakcija nakon tretmana rekonekcijom je bila sledeća: bolovi u leđima, koji su do tada bili prisutni,slabili su, temperatura koja je stalno bila povišena je bila na normali, uglavnom je ujutro bio slabiji.



Kako je vreme prolazilo jetra se uvećavala a boja kože mu je postala blago žućkasta. U isto vreme je išao na hemoterapiju, bez obzira na nalaze koji su uglavnom bili 5 i

više puta povišeni od normalnog,da bi u momentu kada je dobio žuticu, konačno

završili sa hemoterapijom i otpustili ga na kućno lečenje. U kakvom stanju i sa kakvim nalazima, ne bih ni komentarisala.

Noći su bile nekako najkritičnije i simptomi su se smenjivali i prolazili

dan za danom, glavobolja, bol u leđima, ramenima, grudnom košu, ubrzo je počeo da oseća pritisak na rani, tada sam pomislila 'energija je stigla tamo gde treba'. Nakon operacije na leđima mu se pojavio osip i trajao je 10 dana,isto se

desilo posle rekonekcije, s tom razlikom što osip trajao tri dana i samo kao krastice.Ubrzo je nestao.

Bilo je tu i suza i smeha, i što je mnogo važnije mnogo razgovora. Energija

nas je sve vratila i na pojedina mesta i ponovo srela sa pojedinim ljudima...sa razlogom.

Sve se to dešavalo u periodu od 3 meseca.Stanje mog oca nije bilo ohrabrujuće. Ubrzo nas je napustio.



Dve nedelje pre "odlaska" tražio je dozvolu da ode.Naravno da mi to nismo želeli da prihvatimo i da smo ga bodrili da može da izdrži.Kada se stanje toliko pogoršalo, u smislu, da nije hteo da jede i pije ili jednostavno nije mogao, i nakon izjave "Ja bih da idem!", moj tadašnji odgovor, da on sve može da izdrži i

da je već zdrav i nije mi bio prav. Tada sam, naravno uz Snežinu pomoć, odlučila da ga moram osloboditi.



Pri samoj pomisli da treba da mu kažem tako nešto, nije mi bilo dobro. Sutradan, ujutro, bili smo sami, dok je sedeo na krevetu oslonjen laktovima na noge, prislonila sam svoje lice na njegovo i rekla:"Tata, ti ako ne možeš više da se boriš ne moraš, slobodno idi.To je u redu i mi se nećemo ljutiti i nećemo zameriti.Volim te najviše na svetu i sve ću učiniti za tebe, samo reci!" Ali sam dodala i to, da mi ne spadamo u one ljude koji lako odustaju i dodala još i to,bodreći ga: "Uostalom, ne umire se tako lako!", "Mhm" promrmljao je.

Ja sam govorivši mu sve to tada "umrla" a plakala sam kao kiša i okrenula se ka nebu i pomislila "oprosti mi Bože"!

Nisam bila sigurna da sam dobro postupila, on je "otišao" za nešto više od 12 sati i verovali ili ne, imao je smešak na licu.



Time sam dobila odgovor na sva postavljena pitanja.



Zahvaljujući energiji, moj otac je ostavio mir za sobom, a bio je u nemiru poslednje 4 godine svog života, oprostio je svima sve, što je veoma važno i ostavio mirne i čiste odnose, da mi nastavimo dalje........



Verovatno mnogi ne mogu da shvate, ali ja sam zaista srećna što se sve tako izdešavalo,kada je već moralo tako, naravno da bih volela, najviše od svega,da je ovde sada, sa nama.

Smogla sam snage da se oprostim od svog roditelja, od onog čiji sam deo i rekla sam mu da ga volim najviše na svetu. Sve to samo zahvaljujući energiji.



Na početku ovog teksta sam napisala da je svaki čovek odgovoran za sopstvenu bolest,pa evo jedne priče,koja to objašnjava:



TAJNO LEČENJE



Dok sam se oporavljao od teške bolesti, otišao sam u posetu Lahiriju Mahasaji.

Rekao sam mu da sam bio bolestan i da sam izgubio mnogo kilograma.”



Odgovorio mi je:



“Vidim, Juktešvare da si sebe sam učinio bolesnim, a sada misliš da si mršav.”

“Da vidimo...

“Uveren sam da bi se sutra mogao već osećati bolje.”



Moj prijemčivi duh je prihvatio njegove reči kao poruku o tajnom lečenju.



Potražio sam sledećeg jutra Lahirija Mahasaju i rekao mu, sav blistajući od radosti:

“Gospodine, danas se osećam mnogo bolje.”



Odgovorio mi je:

“Zaista! Danas si sam sebe ojačao.”



Protestovao sam:

“Ne, Učitelju, Vi ste taj koji mi je pomogao.Ovo je prvi put posle dugih nedelja da se osećam nešto snažnijim.”



Odgovorio je:

“O, da! Tvoja bolest je bila prilično teška, telo ti je osetljivo.Ko zna kako ćeš se osećati sutra.”



Pretrnuo sam na pomisao da bi se mogla vratiti moja slabost.



Sledećeg jutra jedva sam se dovukao do kuće Lahirija Mahasaje i rekao mu:

“Gospodine, opet sam bolestan.”



Pogledao me je podrugljivo i rekao:



“Tako, dakle, opet si se onesposobio...”

“Tvoje misli su te naizmenično činile zdravim i bolesnim.”



Moj Guru me je pogledao s ljubavlju i rekao:



“Video si kako tvoje zdravlje prati u stopu tvoja podsvesna očekivanja...

Misao je Sila isto kao elektricitet i gravitacija.

Ljudski duh je Iskra svemoćne Božanske svesti...

Imao sam priliku da ti pokažem kako će se sve u šta tvoj duh snažno veruje, odmah i dogoditi...”



*Lahiri Mahasaja





Toplo preporučujem svakome ko namerava da ide na Rekonekciju, da prvo pročita knjigu dr.Erica Pearla. Nekada isceljenje ne donosi i ozdravljenje u zemaljskom smislu reči, nekada je to ozdravljenje u nekom drugom smislu, pomalo čudnom i neprihvatljivom!

Jer duša je ta koja bira!



Sve ovo ja sam prihvatila vrlo smireno, od prvog momenta i kontakta sa energijom, od prvog razgovora sa Snežom, kao da sam "ušla" u paralelni miran svet, a priznaću da je oko mene bio nemir, ustvari tornado. Nekako mi je sve bilo jasno.



Nekoliko meseci kasnije, Sneža je i meni radila tretmane.Svašta nešto sam osetila, a i svašta mi se dešavalo, u glavi haos, svađa sa samom sobom, pa razni snovi, misli koje lete kroz glavu, pa poneki bol tu i tamo i sve to trajalo po jedan dan.



Tako je konačno je došao momenat za Ličnu rekonekciju. Posle prvog tretmana počela je da me boli glava, a u glavi jedno veliko ništa, tako sam se osećala. Glava je prestala da me boli po završenoj ličnoj rekonekciji sledećeg dana, u naredna tri sata i popuštala je u talasima.



Nakon Lične Rekonekcije sam imala fizičkih reakcija,bilo je svega i sve je nekako trajalo po dva dana,npr.dva dana me je bolelo grlo, pa sam dva dana imala kijavicu, pa su me dva dana bolela pluća,dva dana sam kašljala da bi već sledećeg dana bila zdrava kao dren.I tako, sve što sam osetila,kao reakciju su bili simptomi zdravstvenih problema koje sam imala do tada. Malo "odmori" pa opet, po koji simptom,glavobolje dosta česte. Sve je to sada iza mene...



Jako mi je interesantno to što sam u jednom momentu, mirno sedela na terasi i podigla ruku kad odjednom, moji prsti se savijaju sami od sebe. "Energija radi za tebe!", rekla mi je Sneža :)! A da spomenem osmehe svuda, gde god se pojavim i ljubaznost, prosto za ne verovati,a najbolje mi je kada odem do pošte da platim nešto i gužva je. Svaki put se desi da dođe još jedan radnik na dodatni šalter i ja odmah dođem na red :), mada to su samo sitnice,sve se nekako promenilo...da...energija radi za mene!



I sada kada me poznanici sretnu na ulici i kažu: "Kako si lepa, kako sijaš, šta si radila, sigurno si se zaljubila!", ja u sebi pomislim "O da, jesam se zaljubila, ali u sebe!"

Mislim da je to - to, to je i bio cilj, voleti sebe i sve oko sebe, ostalo sve ide samo.



Ne znam šta ću još osetiti, doživeti i šta će se još dešavati,ali znam da je sve u redu i da je sve dobro i da se dešava sa razlogom.



P.S. Mnogo volim što sam baš tebe odabrala i što sam te srela!

Snežo hvala!



Ana













TUMOR NA PANKREASU NESTAO - KAO DA GA NIKADA NIJE NI BILO!





Zovem se Sava Šipka (rodjena Keča) i živim u Banatskom Velikom Selu,opština Kikinda. Imam 78 godina. Ja sam Jucina i Glišina mama, Anina i Markova baka.

Ja sam uvek bila od onih, što veruje samo u ono što vidi dok nisam upoznala Snežanu Latinović.



Kad su me prvi put krijući odveli iz bolničke sobe na tretman Rekonekcije, mislila sam da me vode kod neke vračare i jedva sam prihvatila tretman. Posle samo nekoliko minuta ležanja na krevetu i “rada” na meni, potpuno se promenilo moje mišljenje o bolesti i ozdravljenju.



Meni su lekari bili zakon i kako oni kažu tako je moralo biti. Sve dok mi nisu dijagnozirali tumor na pankreasu koji je hitno morao da se operiše. Bila sam potpuno žuta i imala vrednosti bilirubina skoro 300, pa nije ni čudo što su planirali hitnu operaciju. Posle prvog tretmana rekonekcije osetila sam poboljšanje i nisam htela i nisam želela da verujem u lekarsku dijagnozu.







Misleći da je dijagnoza pogrešna, odlučila sam da odem u Klinički Centar u Beograd. Na klinici su samo potvrdili dijagnozu, ali nisu hteli odmah da intervenišu, nego su me pratili i videći da mi je sve bolje - odlagali operaciju. Ja sam se sve bolje osećala a nisam uzimala nikakve lekove, ni u bolnici u Kikindi, ni u Kliničkom Centru Beograd.Mislim da su lekari ostali malo zbunjeni sa onim što se dešavalo ispred njihovih očiju, jer su stalno govorili da tu nešto ima ali da im nije baš sve jasno. Snimanju i pretragama nije bilo kraja. Dok su se lekari i pacijenti oko mene plašili moje bolesti i smatrali me otpisanom, moj najveci problem je bio to što sam bila gladna i što zbog toga nisam mogla da spavam.

Moj je oporavak bio munjevit i posle desetak dana sam napustila kliniku.Tumor je nestao kao da ga nikada nije bilo a bilirubin se vratio u normalu!



Osim gore navedenog, godinama sam patila od bolova u krstima i jedino olakšanje mi je bio kosmo-disk.Sad sam se i njega oslobodila.



Još jedan dugogodišnji problem je iščezao baš ovih dana. Imala sam konstantno zujanje u uhu (takozvani tinitus) i jedno veče sam osetila lagano pucketanje u tom uhu i sve je nestalo,kao rukom odnešeno.



ISKUSTVO MOJE SESTRE



Moja sestra Janja je četiri meseca imala nepodnošljivu upalu oba uha i potpuno je bila izgubila sluh. Sporazumevali smo se samo preko pisane reči. U ta četiri meseca primila je 3 terapije antibiotika u razmaku od 20 dana, ali poboljšanje je bilo skoro neprimetno: i dalje nije nista čula a bolovi su bili neizdržljivi.

Počeli smo da strahujemo i za njeno psihičko zdravlje, ne toliko zbog gluvoće, koliko zbog tih ludačkih bolova u ušima i u glavi. I ona je, kao i ja “neverni Toma" pa sam je jedva uspela ubediti da proba sa Rekonekcijom.



Prvi put kad je primila tretman na daljinu i kad je osetila energiju, u sebi i na sebi, nisam više morala da je ubedjujem. Sama je tražila da joj se rade druga dva tretmana. Drugi dan me je NAZVALA TELEFONOM ! i ispričala mi da nema više bolova, ne samo u ušima i u glavi, nego ni u stomaku ni u želucu i da konačno čuje na jedno uho!



To bi bila moja priča.



Svaki dan osetim neko novo poboljšanje, u sebi i na sebi i nastavljam da savetujem rodbini i poznanicima da se leče onako kako smo se nas dve izlečile.



Želim da ovo moje svedočenje pomogne svima onima koji traže put do istinskog ozdravljenja.



S ljubavlju, Sava 061-2558052









ŠALJEM TI VELIKO SRCE I PUNO SAM TI ZAHVALNA NA SVEMU!



Proživljavala sam najgore trenutke u životu (propast braka, propast firme, gubitak posla i novca, borba za decu i imovinu nakon razvoda).



Tada sam od drugarice čula za Snezanu Latinović i Rekonekciju. Drugarica mi je objašnjavala šta je to, ali moj matematički i logički um nije mogao da shvati šta je u pitanju, nego je samo prihvatio činjenicu, da je ona moja drugarica i da mi želi dobro jer me voli i odmah sam znala da želim da to uradim. To mi je bilo dovoljno.



Nakon telefonskog razgovora sa Snežanom, osećala sam se jako dobro. To je bilo u četvrtak, a već u subotu, drugarica me zvala da dođem na razgovor za posao.



Snežanu nikada nisam videla, samo smo se čule telefonom i dogovorile za tretmane na daljinu.



Rekla mi je da tretman traje pola sata, da legnem u udobnoj odeći i zažmurim. Tako smo odradile tri tretmana za tri dana.



Legla sam na krevet u svojoj sobi, sklopila sam oči, kada sam osetila strujanje i dodire po sebi. Osećala sam se kao na plaži. Telo se zagrevalo, bilo mi je ugodno, Strujanje je prolazilo kroz telo i kada je došlo do glave, ničega se kasnije više ne sećam, kao da nisam bila tu (ili kao da sam popila pivo na plaži). Onda sam se trgnula nakon Snežanine poruke. Osećala sam se jako dobro i fizički i psihički. Spavala sam tu noć spokojno. Ustvari, otada svaku noć spavam spokojno.



Sledeći tretman je bio neprijatan. Znojila sam se, kidala sa sebe odeću, nisam mogla da se namestim, a telo je i dalje gorilo. Onda se odjednom to završilo, a nakon toga sam opet bila spokojna.



Na trećem tretmanu nisam ništa ni osetila, kao da ga nije ni bilo. Bila sam budna i ležala.



Nakon ovoga stvari su se krenule postavljati na svoje mesto. Bilo je i suza, ali sve u svemu, tako je bolje za mene kada malo bolje razmislim.



Dobila sam puno više samopouzdanja. Fizički se osećam kao pre 20 godina. Vratila mi se kompetencija. Postala sam pozitivnija.



Deca su se smirila i počela bolje učiti i raditi, te su puno bolji prema meni iz neobjašnjivih razloga, a verovatno jer ja bolje zračim. Pozitivnija sam, vedrija, nasmejana.



Tata je prestao piti, zbog toga sto vidi da sam ja mnogo bolje nego ranije i da polako preuzimam kontrolu nad svojim životom.



Prestala sam puno jesti.



Čovek sa kojim sam planirala budućnost prekinuo je vezu sa mnom, kidala sam se zbog toga, a na kraju shvatila da mi je on bio dodatna komplikacija u životu i da je zbog geografskih, nacionalnih i materijalnih razloga, nasa veza bila osuđena na propast. Živela sam u iluziji, tj. on je bio sve ono što moj bivši muž nije bio, a sigurna sam jedino da to baš i nije ono, što je za mene dobro i što mi treba.



Moja najbolja drugarica se naljutila na mene, rekavši mi da se u mom društvu osećala nebitna, jer je ona sebe mnogo više davala nego što je od mene dobila. Razgovarale smo. To je zbog mojih silnih problema. Ona o svojima nije ni pričala mnogo, kaže da je to zbog toga da mene ne bi opteretila. U budućnosti ću nadam se sa njom izgladiti odnos, jer ona je divan prijatelj i na nju trebam da obratim paznju, a nije ni svesna koliko mi znači. To joj nameravam pokazati.



Počela sam ići na novi posao. Konačno sam dobila posao,kakav sam samo mogla sanjati i koji zaslužujem.



Tužbe sa familijom bivšeg muža idu kako idu. Onako valjda kako mora, a ja se zbog njih više ni ne sekiram mnogo. Kada prođe koje ročiste, ja odahnem i kažem hvala bogu, kao što mi je Snežana rekla da radim.



Vidim da su se stvari posložile onako kako treba da idu dalje i samo se čeka tehnička izvedba.



JA SAM SADA SPREMNA ZA LICNU REKONEKCIJU.



Ona će mi pomoći da okrenem novi list sa novom snagom, te da na kvalitetniji način rešavam probleme koji su mi preostali i koji će tek doći.

Beskrajno sam zahvalna Snežani koja mi je vratila osmeh na lice i energijom pomogla da oslobodim svoj ukalupljeni um i da na najbolji i najpozitivniji način prihvatim svoju sudbinu.


Tanja






DETE U OPEKOTINAMA



21.januara mi je poslata slika deteta koje je završilo u bolnici sa opekotinama 2. i 3. stepena, uz molbu da pomognem ako mogu.Uradila sam tretman na daljinu, odmah nakon što sam otvorila poruku na facebooku i narednog dana je usledila radosna vest!



Јануар 22 у 12:40 пре подне:



Hvala ti,sto si za jedan dan uspela, Rekonektivnim isceljivanjem, da skines visoku temperaturu,da kraste same spadnu,da prestanu bolovi a oziljaka skoro da nema.Bog te blagoslovio!!!HVALA!!!



Snezana Nena Borisavljevic








18.12.2010.


Uganuće zgloba


Preksinoc, oko 19h, sam jako pala sa stepenica u školi,članak leve noge mi je otišao u levu stranu,a ja u desnu. Bolelo je nepodnošljivo.Posle nekog vremena sam uspela da se pridignem i lagano gazim, pa sam uspela da obavim ostatak poslova i stignem kući(kolima).Pomislila sam "super, nije strašno, funkcionišem".

Medjutim,juče ujutru je otok bio vrlo vidljiv i jedva sam mogla da stanem na tu nogu,samo u ravnom položaju stopala,....kao robot.Pozvala sam taxi da bih otišla na posao i kako mi je tamo prijalo,samo kad držim nogu podignutu na stolici,zamolila sam dragu mi,prijateljicu Snežanu(našu administratorku i osnivača ove grupe) da me primi i odradi tretman,u nadi da ću biti bolje.Trebalo mi je nekih pola sata do nje,za put koji inače-sa zdravom nogom predjem za 10-ak minuta.

Tu preprekama nije kraj.....stepenice u njenoj kući su vrlo nezgodne i za zdravu nogu,a sad su jos u fazi renoviranja.Krenula sam lagano gore,ali bol,strah i neprijatnost su me sputavali,pa mi je Sneža PRUŽILA RUKU,kako bi mi pomogla da se popnem.....Ja sam "poletela" gore, nakon dodira sa njenom rukom,kao da sam potpuno zdrava i sve je na svom mestu.

Neko ce reći adrenalin je uradio svoje,ali meni je na tim stepenicama, pre nje, pokušala da pomogne još jedna bliska osoba,ali dodir te ruke me nije poneo gore.Da ne dužim.....posle nepunih 10 minuta tretmana ja sam hodala,mogla da pomeram stopalo na sve strane,imala sam mali osećaj neprijatnosti,u i oko zgloba,ali me nije bolelo.
Danas hodam skoro normalno i otok je jedva vidljiv.Niko,ko vidi kako hodam, ne bi ni jednog momenta pomislio, da sam preksinoć imala žestok pad.

Hvala ti! Volim te puno. :) ♥

Tamara Bajšanski Kiš



Astma je nestala - već 6 meseci bez terapije, po preporuci lekara





Iskustvo posle prva tri tretmana :

Spavalo mi se dosta, i osecao sam ne zainteresovanost za sve sto se desava oko mene, cak i za sport. U fazonu ma bas me briga za teretanu, a mrzi me da idem na kosarku sad itd... Totalna flegma sam bio za sve i nista me nije nerviralo ni sto je kriza, ni sto nemam para ni sto mi ne ide u zivotu kako ja hocu. Za rekonekciju sam se odlucio prvenstveno iz zdravstvenih problema, posto imam alergisku astmu pa reko da probam nemam sta da izgubim... I posle prvog tretmana nisam osetio poboljsanje nikakvo, i posle odredjenog vremena nestala je ta nezainteresovanost i vratio sam se na staro.

Iskustvo posle Licne rekonekcije:

Imao sam kao zid jedan ispred sebe kompjuterskim recnikom firewall :) koji je sve odbijao od mene. Osetio sam vece samopouzdanje i kad kod bi me nesto iznerviralo neki unutrasnji glas bi rekao mars!!! i sve kao da sklizne dole niz zid. Sto se tice astme , tu je vec bilo nekih promena. Vec 6 meseci sam bez terapije (po preporuci lekara) i guram dobro, kinem po koji put, naidje napad ali brzo i ode, ne muci me toliko. Lekari inace nisu upoznati da sam radio rekonekciju ;)


Razgovor sa Aleksandrom nakon Lične rekonekcije.
na četu Facebooka



11:28pm Ја
Acoooo.... 


11:28pm Aleksandar
Zdravo

11:28pm Ја
zdravo
jesi u gužvi ?

11:29pm Aleksandar
Ne

11:29pm Ја
ok
ja bi da čujem nešto lepo...
ili što god...

11:29pm Aleksandar
mhm, pa evo ovako…
generalno se dobro osećam

11:30pm Ја
piši redom, sve me zanima...

11:30pm Aleksandar
što se tiče astme
lekar je rekao još tri meseca bez lekova

11:31pm Ја



11:31pm Aleksandar
to će sad biti 6 meseci ukupno

11:31pm Ја
hehe...
volim to...

11:31pm Aleksandar
gušenja nema

11:31pm Ја
yes!

11:31pm Aleksandar
malo procuri nos
ali samo na kratko

11:31pm Ја
dobro,mora da izađe...

11:32pm Aleksandar
i kad god imam neki problem...

11:32pm Aleksandar
nešto mi se ne svidja ili ne valja…
kao da neki unutrašnji glas,
kaze marš!!!!
i ono ode :DD

11:32pm Ја
da,to je unutrašnji glas!
Jako sam srećna zbog svega ovoga što mi pišeš...
Budiš li se radostan?

11:33pm Aleksandar
to je uglavnom to
pa...

11:33pm Ја
hm?

11:33pm Aleksandar
vikendom 
kad mogu da spavam

11:34pm Ја
znači da treba da razmisliš o svom poslu...
ali jedno po jedno...
jesi ti zadovoljan, kako to sve sad izgleda,ustvari kako se osećaš?

11:35pm Aleksandar
ma da!

11:35pm Ја
e,pa to mi reci !!!
baš se radujem zbog tebe...

11:36pm Aleksandar
čini mi se da mi je imunitet jači

11:36pm Ја
sve što ti se čini...je tako!

11:36pm Aleksandar
jel da?

11:37pm Ја
Da, i ono za unutrašnji glas i sve ostalo što polako spoznaješ...
nije sve gotovo...sada...
tek će da se događa
ovo je bilo tek isceljivanje...
sada ćeš videti,
svakim danom si sve bolje u svojoj koži
sve bliže sebi,tom svom unutrašnjem glasu,samo ga sledi...

11:41pm Ја
važi Aco,baš si me obradovao...

11:42pm Aleksandar
Eto

11:43pm Ја
ti samo i dalje posmatraj ... promene na bolje, slušaj sebe i nećeš pogrešiti...
sad ti nema nazad... )

11:43pm Aleksandar
to i radim, samo sebe slušam !

11:43pm Ја
TO! 


11:44pm Aleksandar
al svidja mi se to marš !!!!   

11:44pm Ја
hehe... i meni !





08.06.2010.

Izašla sam iz začaranog kruga



Prvo moram da objasnim, da sam na tretmane otisla najvise, da bih se oslobodila podsvesnih obrazaca, koji upravljaju mojim zivotom i mojim reakcijama, to je bila moja zelja.

Ako mogu navesti neki fizicki problem koji imam to je onda netolerancija na hranu i koja kila viska.

Od tremana je proslo vise od dve nedelje. Tokom tog vremena primetila sam, da sam veoma dobro raspolozena, iako ne postoji neki bitan razlog, jednostavno mi je lepo i veoma sam kreativna.

Da li sam ja postala pozitivnija i veselija ili ostatak sveta, ali mislim da je obostrano. Ljudi su fini prema meni i veoma ljubazni.

Oduvek sam i imala pozitivan stav prema svemu i svakome ali sada je to nekako mirnije, manje euforicno ali dublje.
Cini mi se da taj dobar osecaj cak i raste, siri se.

Veoma dobro se osecam u svojoj kozi i iskazujem sve ono sto je u meni lakse i bez straha, da ce to nekome zasmetati a reakcije drugih ljudi su divne. Kao da primecuju da se nesto dogodilo ali ne znaju sta je to. Neki su me cak i pitali jesam se zaljubila. Ja se samo smesim, ispricam im o Rekonekciji i oni su odusevljeni. Ranije nisam mogla tako lako da pricam o stvarima, koje su pomalo cudne za nase uobicajene zivote.
Sada samo kazem sve sto imam i mirna sam. Raduje me sto se ljudi ozare kada cuju za Rekonekciju. Valjda to nesto zraci iz mene i nemaju negativne reakcije.

Mogu da primetim, da mi je tok misli sredjeniji i imam vise fokusa i koncentracije. Ako nesto ne stignem ili nemam zelju da uradim trenutno, vrlo sam opustena i ne krivim sebe, ne vracam se u zacarani krug.

Sto se tice mog rezima ishrane, mogu reci da sam jela sve i svasta a da to nije bitnije uticalo na moje zdravlje, cak naprotiv.
Jela sam i pila sve ono sto mi je zabranjeno bez vidnih posledica. Nekoliko dana sam se ceskala po obodu lica i cak sam napravila male krastice od ceskanja ali se sve smirilo.
Pre mi je obicno izlazila histaminska reakcija na desnoj strani lica, na bradi i obrazu ali sad je nema.
Nisam primetila da mi stomak otice, obicno bih, kada bih jela, ono sto mi je zabranjeno, veoma oticala i stomak bi mi se uvecao, sada je sve u granicama normale.

Mogu reci da je Rekonekcija dar i da zaista popravi i promeni coveka, na nacin da izvuce najbolje iz istog a odbaci sav nepotrebni teret.

Veoma se radujem Licnoj rekonekciji i daljim utiscima.

Marija Somborac

Erikove priče o isceljenjima



• "Put kući"
• "On je svetlost i zato sijaju kroz njega"
• "Anđeo u mojoj kuhinji"
• "Čudo u Merlz plejsu"
• "Dama u bašti"


PUT KUĆI

U septembru 1991, mojoj supruzi i meni je Bog podario sina. Sledećeg meseca sam bio u bolnici gde su mi radili totalnu tiroidoktomiju. Imao sam rak tiroidne žljezde.

Pre operacije sam bio u odličnoj kondiciji, tako da sam se brzo oporavio i odmah se vratio na posao, pošto imam svoju firmu i radim na ugovor sa drugim kompanijama. Kako su dani i nedelje prolazile, s vremena na vreme mi se vraćala pomisao na to da imam rak. Obzirom da sam postao otac, ubrzo sam zaboravio da brinem o tome. Sasvim sam se oporavio i nastavio da radim kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.

U januaru 1992. moju ženu i mene je na povratku sa jedne svadbe uhvatila večernja mećava. Kada smo se zaustavili na crvenom semaforu nenadano nas je od pozadi udario kolima neki pijanac. Oboje smo imali povrede vrata i kičme pa smo morali da idemo na snimanje. Moj lekar je nazvao jedne večeri da me obavesti da su snimci pokazali, osim povredenih pršljenova, da imam tumor na mozgu smešten u predelu pituralne žljezde. Moja žena i ja smo bili očajni.

Nije nam bilo jasno šta sve to znači.

Poslali su me kod specijaliste u Njujork na ispitivanje i on mi je objasnio da su u 99% slučajeva ti tumori benigni. Dalje je tvrdio da, obzirom da se ova vrsta tumora često sama osuši, on ga za sada ne bi operisao. Plan je bio da idem na snimanje glave svakih šest meseci, čisto da se prekontroliše da li ima promena. Laknulo nam je i bili smo zadovoljni predloženom varijantom, pa sam tako svakih šest meseci išao na snimanje, a život je tekao dalje.

U zimu 1994, počeo sam da dobijam glavobolje koje su bile drugačije od svega što sam ranije osetio. To nije bila obična glavobolja. Otišao sam kod neurologa na kontrolu i rečeno mi je da ja to imam "groždane glavobolje". Pošto su veoma bolne, znalo se da su ove glavobolje često dovodile ljude do samoubistva. Dolazile bi i odlazile u talasima. Imao sam i stalan bol u predelu potiljka koji je bukvalno izvlačio iz mene poslednje deliće snage. Bol je bio tako jak da sam bio vezan za krevet. Konačno je bol bio toliko nepodnošljiv da sam ponovo otišao kod neurologa. Ovaj put me je neurolog lično odveo u hitnu pomoć radi neodložnog snimanja glave jer se uplašio da se tumor možda razlio. Srećom, to se nije dogodilo, ali se dosta uvećao i bilo je neophodno da se odmah izvrši operacija.

Operacija mi je bila zakazana za maj 1994. Ne možete ni da zamislite koji je to neprijatan osećaj pri pomisli da će neko da vam vrši operaciju na mozgu. Operacija je trajala tri sata i tumor je bio uspešno odstranjen. Oporavak je bio dug i iscrpljujući. Nažalost, kada se dira pituralna žljezda, ona prestane da funkcioniše. Pošto je to značajna žljezda koja kontroliše mnoge biohemijske procese u organizmu, postao sam zavistan od lekova. Morao sam svakoga dana da uzmem četiri doze hormona i 30mm hidrokortizona. Povrh toga, svake tri nedelje sam morao da primam injekcije testosterona. Lekar mi je rekao da, ako pituralna žljezda ponovo ne proradi u periodu od mesec dana nakon operacije, mogu da očekujem da neće ni proraditi. I nije proradila. Moja supruga i ja smo se ponovo privikli na ove uslove i život je tekao dalje.
Jednoga dana sam gledao televizijski program o ''isceliteljima''. Nisam poznavao forme alternativnog lečenja i to me je mnogo zainteresovalo. Pošto su lekari već digli ruke od mene, rešio sam da se obratim iscelitelju u želji da ponovo osposobim svoju pituralnu žljezdu da proradi. Nikada se nisam lako predavao i mada žljezda nije radila već nekoliko meseci, čvrsto sam rešio da nadem iscelitelja i radim na tome da opet budem čitav čovek. Tragao sam preko godinu dana.

U junu 1995. je na redovnoj kontroli hirurg pronašao tumor na desnoj strani vrata. CAT skener i MRI su potvrdili da se rak tiroidne žljezde proširio na limfne čvorove. Operacija je zakazana za juli. Održavao sam svoj i moral svoje supruge i ubedivao je da ću i kroz ovu operaciju proći uspešno i da će ponovo sve biti dobro. Moje traženje iscelitelja je moralo ponovo da se odloži za neko vreme.

Operacija je trajala pet sati. Napravljen je veliki rez na desnoj strani vrata. Otklonjeno je 88 limfnih čvorova od kojih je 22 bilo kancerozno. Operacija je bila veoma bolna i trebalo mi je tri meseca da se oporavim. Kada sam se oporavio, ponovo sam krenuo u potragu za isceliteljima. Čvrsto sam rešio da se, nakon tri velike operacije u manje od četiri godine, vratim u normalno stanje.

Moje traganje se konačno približilo cilju kada sam od NBC-a iz Kalifornije dobio odgovor na moje pismo u vezi emisije o isceliteljima koju sam gledao. Poslato mi je nekoliko imena i adresa. Posetio sam one koje sam mogao, ali jedan je na mene ostavio poseban utisak, Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric Scot Pearl) iz Los Andelesa. Bio sam uzbuden! Moje traganje je završeno. Konačno sam imao zakazano lečenje sa vrsnim isceliteljem!

U novembru 1995. smo se moja žena i ja upoznali sa Dr. Perlom. Moja pituralna žljezda nije radila već više od godinu i po dana. Medicinski gledano, svaka nada je izgubljena. Nakon što sam mu objasnio svoje zdravstveno stanje, imao sam seansu. Bio je to izuzetan doživljaj. Držao je ruke iznad moje glave. Nakon nekoliko minuta sam osetio strahovito jaku toplotu. Konačno sam se onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam prilično dezorijentisan. Objasnio mi je da neko ima brze rezultate, dok se kod drugih pokazuju kroz neko vreme. Zamolio me je da mu pišem ili telefoniram da bih ga obavestio kako se stvari odvijaju, jer je to jedini način da prati stvari.

U decembru 1995, odprilike tri nedelje nakon lečenja kod Dr. Perla, počeo sam da osećam nove neobične senzacije u svom telu. Moj doktor je potvrdio moj predosećaj da više nije potrebno da pijem lekove i postepeno sam, pod kontrolom lekara, počeo da se oslobadam od upotrebe medikamenata. Sada, nakon tri meseca, prestao sam da pijem 95% lekova i moja pituralna žljezda odlično funkcioniše. Moj doktor i ja se nadamo da ću se uskoro osloboditi svih lekova. Svi moji rezultati su normalni. Sada sam vitalniji nego ikada pre operacija. Odlično se osećam i psihički i fizički. Moja supruga i ja konačno ponovo vodimo zdrav i normalan život.
Kada sam dobio svoje najnovije rezultate, nasmejao sam se i upitao svog lekara šta sada misli o isceliteljima. Nakon kratkog razmišljanja je odgovorio: ''Jedino što mogiu da vam kažem je to da se tamo dosta čudnih stvari dogada koje ja zaista ne razumem."

Kako je vreme prolazilo, medicinski testovi su nastavljali da dokazuju moj čudesni oporavak. Kontaktirao sam Dr. Perla da ga obavestim o svojim rezultatima. Bilo mu je zaista drago da čuje da sam izlečen.

Kao ocu i čoveku koji vodi sopstvenu firmu, meni je luksuz da nadem vreme da čitam jutarnje novine, pa neka se misterije univerzuma same razjasne. U retkim situacijama kada nadem slobodno vreme, uvek pokušavam da shvatim sve te divne stvari koje su se dogodile nakon moga lečenja sa Dr. Perlom. Došao sam do zaključka da postoji mnogo čudnih pojava koje ni ja ne razumem. Jednu stvar i moj doktor i ja sa sigurnošću razumemo, a to je da sam izlečen toga dana kada sam imao lečenje sa Dr. Perlom. Ja nemam potrebu da se time hvalim, ja nemam potrebu da to dokazujem, i čini se, ja to ne moram ni da razumem. Sve što znam je da sam ponovo zdrav i – to je bilo dugo putovanje kući.

ON JE SVETLOST I ZATO SIJAJU KROZ NJEGA

Pre jedno osam godina počela sam da se osećam kao da imam hroničan nazeb. Imala sam glavobolje, bolove u stomaku i stalno su me boleli zglobovi. Nekih dana je bol bio jači, nekih slabiji, ali sam se konstantno osećala bolesnom. Izgubila sam apetit. Jelo, samo gutanje mi je predstavljalo bol. Težina mi je pala na 33 kilograma.

Dobila sam dijagnozu da bolujem od sindroma hroničnog umora i fibromiagrije. Moji simptomi su bili tako teški da je većina lekara kod kojih sam bila smatrala da postoje i drugi zdravstveni problemi. Gutala sam razne lekove protiv bolova. Pošto sam na većinu bila alergična, stalno su mi menjali terapiju. I pored svih lekova, nisam bila u stanju da bez pomoći ustanem sa stolice. Imala sam tako užasne bolove da su morali da me nose do četiri puta u toku noći pod tuš, gde bih sedela pod mlazom tople vode, da bi mi bilo malo lakše. Nisam čak bila u stanju da odvezem svoju decu da vide baku koja je udaljena manje od sata vožnje. U retkim situacijama, kada bih se prisilila da vozim, morala bih da ostanem tamo tri dana u krevetu, da prikupim snagu da vozim nazad kući. Bilo je dana kada bih uspevala da radim par sati, ali to se retko dogadalo.

Počelo je da mi se čini da ludim. Moj život se pretvorio u konstantni krug bola i umora. Male stvari kao što su pranje sudova, spremanje večere, ili čak samo ustajanje iz kreveta, za mene su postali veliki napor i ponekad nemoguća stvar. U mojoj porodici nije bilo lepih trenutaka. Moj osmogodišnji sin je čuvao svog trogodišnjeg brata skoro svako veče i spremao večeru, pošto ja nisam mogla da ustanem iz kreveta. Da nije bilo moje porodice, ne znam kako bih sve izdržala. Da nisam imala decu, znam da bih se prepustila smrti.

Jedne noći, dok su svi spavali, progutala sam nekoliko stotina različitih tableta. (Nisam baš sigurna koliko ih je bilo, ne sećam se jasno šta se dogadalo.) Kasnije sam se našla u kupatilu kako povraćam, sva znojava. Osećala sam se kao da mi telo izlazi iz sopstvene kože. U jednom trenutku sam počela da se molim, “Bože, molim te pomozi mi. Ne mogu da živim ovako, ali ne mogu ni da ostavim svoje dečake.” Stigla sam do granica svoje izdržljivosti. Jednostavno, više nisam mogla da budem bolesna, a nisam znala gde da se obratim za pomoć. Konačno sam zaspala tu na podu. Probudilo me je jutarnje sunce koje je ulazilo kroz prozor od kupatila. Nisam rekla svojim ukućanima šta se dogodilo.

Toga dana sam ostala kod kuće, bolesna i iscrpljena. Ležeći na kauču, uključila sam televizor. Na programu je bila emisija ''Razgovori''. Nisam bila sigurna zašto, ali osećala sam da treba da je gledam. Dr. Erik Skot Perl (Eric Scot Pearl) i grupa lekara su diskutovali o tome kako je veliki broj pacijenata Dr. Perla bio izlečen od teških obolenja. Neki čovek je objašnjavao kako je posle lečenja Dr. Perla ponovo bio u stanju da koristi nogu. TV stanica je čak prikazala video traku i fotografije ovoga čoveka u različitim godinama starosti pre lečenja. Dr. Perl je objašnjavao da lečenje ustvari obavlja neka “viša sila,” koja, kako se njemu čini, izgleda da dolazi kroz njega. Znala sam da Dr. Perl govori istinu, da stvarno postoji i da moram da odem kod njega. Pozvala sam televizijsku stanicu i saznala telefon njegove ordinacije u Los Andelesu. Okrenula sam telefon i zamolila sekretaricu da mi zakaže seansu. Nisam imala novaca za avion, ni za lečenje, čak ni mesto gde bih mogla da prespavam. Pozvala sam svoje roditelje i ispričala šta sam videla i kako žarko želim da odem kod Dr. Perla. Mada su bili sumnjičavi, majka mi je obećala da će mi pomoći oko troškova i ohrabrila me da odem. Odlučila je da krene sa mnom i šest dana kasnije smo bile u avionu za L.A.

Vožnja taksijem od 45 minuta je izgledala kao večnost. Jedva sam čekala da vidim doktora. Prva seansa mi je bio zakazan 4. aprila 1995. Nikad neću zaboraviti taj dan.

Od prvog momenta sam se dobro osećala kod Dr. Perla, znajući nekako da sam poslata njemu. Znala sam da me je Bog tamo poslao. Prva seansa je počela u sobi u kojoj je vladao mir, sa prigušenim svetlom. Dr. Perl je lagano stavio prst iznad moga srca, a ja sam odmah pala u lagan san. Nisam bila sasvim uspavana jer, bila sam potpuno svesna kretanja po sobi i zvukova koji su dolazili iz susedne kancelarije. Dr. Perl je držao svoje ruke iznad i iza moje glave, a ja sam osetila toplotu u čitavom telu. Osećao se naboj energije u sobi. Moje desno koleno se na neobjašnjiv način pomeralo više puta. (To koleno sam nekoliko godina ranije povredila na skijanju i od tada me je uvek mučilo.) Moje ruke su takode bile u stalnom pokretu.

U jednom trenutku me je doktor ostavio samu. Imala sam snažan osećaj da je još neko u sobi, mada sam znala da doktor nije tu. Onda sam čula nežan ženski glas. Rekla mi je da se zove Persila, da je ona moj andeo čuvar. Persila mi je rekla da ću biti izlečena. Mada nikada ranije nisam videla andela niti mi se obratio (barem ne da sam ja bila toga svesna) znala sam da ću ozdraviti. Lekari su uradili sve što su mogli, ali prisustvo Persile mi je svedočilo da moj život ponovo počinje. Telo mi je opet postalo vrelo. Najbolniji delovi moga tela su goreli, da bi zatim bili ugodno topli. Osećala sam se mnogo bolje. U jednom trenutku sam osetila da Dr. Perl stoji sa moje leve strane, ali kada sam otvorila oči shvatila sam da niko nije mogao tu da stoji jer je sa te strane sto za tretman bio naslonjen na zid. Neko ko je delovao vrlo umirujuće je stajao tu, bilo kako bilo, i niko me ne može ubediti da posumnjam u to.

Moja druga seansa, 5. aprila je bila podjednako uzbudljiva. Persila je ponovo došla. Upitala sam je za ime andela koji radi kroz Dr. Perla, a ona je jednostavno rekla, “andeo iscelitelj”. Ponovo, neki delovi moga tela su postali vreli, a zatim ugodno topli. Nekoliko puta mi je Persila ponovila da ću biti izlečena. Posle lečenja sam se osećala zbunjeno. Telo mi je bilo toplo a noge su mi bile roze, kao da sam izašla iz saune. Bila sam tako puna energije nakon lečenja Dr. Perla da smo majka i ja rešile da idemo u kupovinu. Iznenada sam čula svoju majku kako me moli da usporim. To je bio šok za obe, jer nakon 7 godina moje bolesti, svako je morao da usporava zbog mene.

Kod treće seanse sam odmah ušla u lagan san, skoro pre nego što je Dr. Perl ušao u sobu. Andeo mi je rekao da će raditi na uzročniku mojih jakih glavobolja, koje su me ubijale. Rekla je da će ih toga dana izlečiti. Osetila sam toplotu, prvo u desnom obrazu a zatim na čitavom licu. Rečeno mi je da sam bila ispunjena ljubavlju, mirom i spokojstvom.

Za vreme četvrtoe seanse andeli su me obavestili da sam izlečena i da ću postepeno da vidim promene. Dali su mi poruke za mog oca i maćehu. Pokazali su mi i neku divnu kapiju za koju predpostavljam da je ulazak u Raj. Videla sam figure nekih ljudi, ali ne lica. Pevali su svuda oko mene, cveće je bilo u bojama koje nikad ranije nisam videla i svi su bili srećni. Jadnostavno sam znala da svako od njih zna smisao svog postojanja i da svako ima svoj zadatak. Posavetovali su me da provodim više vremena sa svojim sinovima, naročito sa starijim. Persila mi je rekla da ostanem u vezi sa njom. Obećala je da će uvek biti tu.

Prošlo je već skoro godinu dana od mog odlaska kod Dr. Perla, a moj život se i dalje menjao. Sada sam više u kontaktu sa svojim andelima, odlazila sam povremeno kod Dr. Perla, samo u posetu. Život mi se vratio u normalu, prilično brzo i kompletno. Sada radim puno radno vreme, vodim sopstveni biznis, a uveče se vratim kući i spremam večeru za porodicu. Imam normalnu težinu i svakog dana radim vežbe. Ako se možda pitate, ako slučajno nisam bila dovoljno jasna, želim da znate da sam izlečena. Nisam u fazi oporavka; potpuno sam zdrava. Što je još važnije, vraćen mi je moj život! Posle svih tih godina, moja deca ponovo imaju svoju majku

Dr. Perl je zaista talentovan. On je dobar čovek, pun ljubavi. Pomogao mi je da poštujem blagoslove koje sam dobila. Ne bih bila u stanju da nadem sreću ni bilo kakav smisao života kada je sve na šta sam mogla da se koncentrišem bila borba sa bolešću. Zahvaljujući njemu, uspela sam da povratim svoju porodicu, smisao svog postojanja, sreću, svoj život. Ne postoje reči koje mogu da objasne tu radost!


Moja osećanja prema Dr. Perlu najbolje mogu da se objasne rečenicom koju mi je jedan od andela rekao:

“Pošto je on svetlost, oni sijaju kroz njega.”

Ljudi mogu da pričaju, ljudi mogu da se pitaju, ljudi mogu da diskutuju da li se ovakva lečenja zaista dogadaju, da li predstavljaju svest iznad materijalnog sveta, da li bi se i onako dogodila i da li zaista postoje andeli. Nek mene pitaju, ja znam.

ANĐEO U MOJOJ KUHINJI

Teško mi je da odlučim odakle da počnem priču. To je bio dugi put sa mnogo skretanja i vraćanja.

Imala sam 30 godina i bila sam majka predivnog, sasvim zdravog i vrlo aktivnog dečačića od osamnaest meseci. Imala sam posao i činilo mi se da uživam u njemu i muža koji me je voleo, pazio i podržavao. Imala sam sve osnove za dobar i srećan život. Kada se osvrnem na ta vremena, sećam se da sam smatrala da živim ne može biti bolje. Išla sam blaženo kroz život negirajući sudbinu, kao većina ljudi, a to negiranje je bilo na neki način garancija moga mira. Nikada nisam ozbiljno razmišljala o smrtnosti. Nisam ni imala pojma da će moj život da se promeni – skoro tako žestoko kao da sam udarila u zid pri vožnji od 90 milja na sat.

Sećam se da sam se ubedivala sa svojom doktorkom jer sam želela da se uradi mamogram. Ona je oklevala govoreći: "Žene od trideset godina nikada ne dobijaju rak dojke". Ja sam predosećala da nešto ozbiljno nije u redu. Na kraju krajeva, to je moje telo, tako da sam insistirala sve dok doktorka nije popustila i pristala da me pošalje na analizu. To je bilo prvi put u životu da sam se borila i izborila za sebe. I, dragi moji, da li sam dobila nagradu za tu lekciju? Dobila sam dijagnozu da imam rak dojke. Imala sam operaciju i 15 od 22 limfna čvora ispod moje miške je bilo maligno.

Kada smo moj suprug i ja napustili bolnicu bili smo očajni. Nikada do tada se nisam osećala tako samom i napuštenom. Osećala sam da to neće da izade na dobro. Bila sam ubedena da ću uskoro umreti. Vozili smo kući ćuteći. Samo su naši povremeni jecaji prekidali tišinu. Odjednom kao da se energija u kolima promenila. Moj muž je počeo da priča kao da ga je neko navodio na to, kako ćemo se mi boriti. I drugi ljudi su uspevali da pobede rak, tvrdio je on, pa ćemo i mi. Uradićemo sve što je potrebno da se zajedno izborimo i pobedimo. Na svu sreću moj pesimizam je bio kratkog veka zahvaljujući mome mužu i mojoj porodici. I mada sam tada verovala da je moj muž taj koji će me spasti, sada znam da sam se izborila sopstvenom snagom, nadom i verom i spasla samu sebe.

Odbijala sam da dozvolim da taj rak utiče na moj život. Morala sam da vodim porodicu, podižem decu i živim svoj život. Od tog momenta smo započeli rat na svim frontovima. Odlučili smo da pronademo sve različite opcije koje postoje, kako u medicini tako i u takozvanim ''alternativnim'' pristupima. Odlazili smo samo kod doktora i ostalih medicinskih radnika koji su imali otvoren pristup, koji su nam davali informacije i pokazivali da im je stalo do nas. Uvek smo insistirali da nam se tačno kaže šta se dešava i zašto, na osnovu čega bi mogli da donosimo odluke.

Dok smo prolazili kroz sve to, potražili smo podršku od svih koje znamo i zamolili ih da se pomole za nas. Prijatelji i familija su bili na našoj strani. Neverovatno je kako ti se ljudi nadu onda kada su ti potrebni. Mnogo sam naučila o božanskom u ljudima. Naučila sam kako je neophodno za opstanak čovečanstva da se širi ljubav. Počela sam da osećam ljubav u svome srcu i nadu koja me je održavala da istrajem na ovom putu. Svakoga dana su mi se budile misli kako su čuda moguća i kako je i sam život čudesan. Počela sam sve više da preispitujem svoj dotadašnji način razmišljanja. Našla sam da način na koji razmišljam u mnogome utiče na moje zdravlje. Preispitavala sam se zašto bih bila realistična i očekivala negativan ishod umesto da očekujem pozitivan. Opredelila sam se da očekujem pozitivan ishod.

Počela sam da tražim više od života. Uvek sam molila svoga Boga da mi pokaže pravi put i da mi udeli sredstva koja su mi potrebna. Imala sam puno hemoterapija, čak i transplataciju kičmene moždine. To su sve bili darovi od Boga. Htela sam više, i to me je navelo da tražim pomoć od ''iscelitelja''.

Uvek su me zanimala misteriozna lečenja i počela sam da tragam. Jednog jutra sam igrom slučaja na televiziji videla Dr. Erika Perla (Dr. Eric Pearl) i neke njegove pacijente. Čini mi se da je tema bila alternativno lečenje. Dirnula me je njegova nežnost i skromnost. Njemu je istinski podaren dar da leči. On ne zna zašto je baš on odabran i otkuda dolazi taj dar. - "Zovite ga Bog, Ljubav ili Univerzum," kaže on. Bilo kako bilo, snaga lečenja deluje kroz njega. Njegovi pacijenti imaju izlečenja za kakva se nije čulo do današnjih dana.

Kada sam prvi put srela Dr. Perla, bila sam iscrpljena hemoterapijom. Ne samo da su mi bila neophodna kolica da se krećem od mesta do mesta, nego sam bila i prikovana za krevet. Provela sam sedam meseci u bolnici u izolaciji, dok su lekari pokušavali da osmisle kako da poprave moju krvnu sliku koja se u poslednja dva meseca drastično pogoršala i izgledalo je da se neće pomeriti sa te tačke. Jedino što su znali sa sigurnošću je bilo to da mi je potrebna transfuzija svakog drugog dana da bih opstala. Da stvar bude gora, imala sam otoke i crvenilo kože. Čvrsto sam rešila da izadem iz bolnice za svoj prvi zakazani termin lečenja ... i tako sam i uradila. Moje lečenje je počelo onoga dana kada su me moj muž i sin izvadili iz bolnice i odgurali u kolicima kod Dr. Perla. Od tog dana nadalje stvari su čudesno krenule na bolje.

Kako je Dr. Perl pomerao ruke iznad moga tela osećala sam toplotu. Videla sam mnogo živih boja, belu zvezdu i jaku belu svetlost. Osim toga, videla sam predivnu intenzivnu ljubičastu svetlost, ljubičastu boju kakvu nikada do tada nisam videla. Osećala sam nevidljive ruke koje me dodiruju lekovitim dodirom. Mogla sam da osetim prisustvo ljupkih, veselih bića. Činilo mi se kao da andeli imaju žurku svuda oko mene. Pošto nisam osoba koja redovno vida andele, ovo je za mene bio izuzetan doživljaj. Poželela sam da ustanem i pridružim se njihovoj zabavi. Osećala sam kako mi se srce otvara u čežnji za svakom mogućom emocijom. Jedini momenat u mom života kada sam se slično osećala je kada sam radala svoga sina.

Posle kratkog vremena sam čula jednog od andela kako mi nežno govori: "Završena si." Upravo tada, Dr. Perl je završio rad na meni, kao da je i on čuo andela. Ti ljupki andeli su ponovo došli kada sam imala sledeće dve seanse. (Imala sam tri seanse sa razmakom od po tri dana i svaka je bila podjednako lepa kao i predhodna.) Ne govoreći ništa, andeli su me ispunjavali mirom, ljubavlju, radošću, razdraganošću i nadom, a to je bilo sve što mi je trebalo u životu. Za vreme tih lečenja sa Dr. Perlom, ti andeli su mi omogućili da osećam nešto što jedino mogu da objasnim kao životna energija; bilo je to kao zujanje i hujanje moga bića.

Andeli su ostali sa mnom nekoliko meseci, svakoga dana. Oni su prosvetlili moj put, lečeći me i učeći me da vidim jasnije šta su moje potrebe, da postanem zdrava, snažna osoba kakva sam danas. Dolazili su mi u snu i na javi. Nekada bih ih videla, a nekada bih ih osetila. Uvek su mi davali odgovore koji su mi bili potrebni i ja sam večno zahvalna za taj dar.

Više ne vidam te andele, mada sam sigurna da bdiju nada mnom. Ranije sam unapred znala kada ću videti andele jer su najavljivali svoj dolazak božanstvenim mirisom vanile koji bi uspunjavao vazduh. Mislim da je razlog što ih više ne vidim to što jednog dana nisam osetila miris vanile i kada sam ušla u kuhinju prenerazila sam se kada sam neočekivano ugledala jednog od andela kako stoji na mestu gde ja obično stojim kada spremam večeru. Iznenadena, zvučno sam udahnula vazduh. U redu, priznajem, zinula sam od zaprepašćenja. Nisam to želela, ali zatekao me je nespremnu i sada to ne mogu da popravim. Andeo je nestao verovatno zato što nije želeo da me plaši, i nikada se više nije vratio. Bila sam razočarana jer nikada više nisam videla andele. I moram da vam kažem, zaista mi nedostaje što ih više ne vidim oko sebe.

Od mog prvog lečenja sa Dr. Perlom i andelima koji rade sa njim meni više nisu bile potrebne transfuzije svakog drugog dana koje su ranije bile neophodne za moj opstanak. Ni invalidska stolica mi više nije bila potrebna. Ni jedan jedini put. Čak sam se sama odvezla kolima na treću, završnu seansu sa Dr. Perlom i od tada nastavila da se oporavljam.

I nakon što je poslednji andeo otišao, nastavila sam da jačam, da poboljšavam svoje zdravlje i opšti kvalitet života. Ponovo obavljam nabavku, čistim i kuvam za svoju porodicu svakoga dana, a da ne pominjem razvoženje mog devetogodišnjeg sina po gradu i prihvatanje uloge domaćina njegove skautske čete. To je velika promena za ženu koja je do pre kratkog vremena bila vezana za krevet. Lečenja sa Dr. Perlom su mi dala širinu i omogućila mi da naučim mnoge stvari. Moje emocije su sada mnogo dublje, mnogo iskrenije. Podaren mi je snažan osećaj za ljubav, ne samo za svoga supruga i sina, nego i za čitav svet. Možda je odlazak andela njihov način da mi daju do znanja da sam spremna da se sama u potpunosti oporavim, da sam spremna da brinem o sebi i o svojoj porodici kao što sam to uvek ranije radila.

Ja sebe vidim kao borca, a to je više nego neko ko je jedva preživljavao za vreme svoje bolesti, to je onaj ko je imao hrabrosti da nastavi da živi. To znači da je uživao u porodici i prijateljima, umeo da deli ljubav, bio otvoren za sve mogućnosti, nadao se i uvek bio iskren iz dubine svoga srca.

Sada imam 37 godina. Kao što rekoh, bio je to dugačak put. Odbacila sam rak u deliću sekunde ali ću večno pamtiti lekcije koje sam naučila o sebi i o životu, kao rezultat moga iskustva. I uvek ću imati tu privilegiju da se osećam istovremeno srećno i tužno kada osetim miris vanile.

ČUDO U MERLOZ PLEJSU

Dr. Perla sam sreo 3. oktobra 1994. godine. I taj dan je za svagda promenio moj život.

Roden sam sa urodenim defektom. Kada sam dolazio na svet doktor je prerano presekao moj pupčanik. Jedno vreme nisam disao, koža mi je postala ljubičasta i doktore je spopala panika. Kao rezultat ove traume jedan deo moga mozga je prestao da funkcioniše i desna strana moga tela od struka na dole se nije pravilno razvijala. Moja desna noga je bila nekoliko santimetara kraća nego leva; osim toga, moj desni kuk je bio mnogo viši. Zbog ovog deformiteta sam hramljao i veoma teško se kretao, zabacujući desni kuk unapred pri svakom koraku koji napravim. Osim toga, zbog razlike u dužini nogu nisam mogao da stojim uspravno. Radi održavanja balansa, moje desno stopalo se okrenulo na unutra i oslanjalo se na levo, tako da su moje dve noge služile kao jedna velika noga koja drži ravnotežu i težinu gornjeg dela moga tela. Da ne bih pao, moja leda su bila pogrbljena unapred kao da nameravam da skočim u bazen. Zbog ovakvog položaja sam još kao dete počeo da imam probleme sa ledima.

Do svoje četrnaeste godine sam već bio kod 20 doktora ne bi li mi pomogli. Imao sam operaciju na desnom skočnom zglobu da bi produžili nogu. Ona nije promenila ni način mog hoda ni održavanja ravnoteže. Nosio sam ortopedske cipele, specijalno konstruisane ortopedske cipele i metalne štake, a nijedno od tih “pomagala” mi nije izlečilo bol u ledima niti u najmanjoj meri popravilo moje stanje. Uskoro sam počeo da dobijam grčeve u desnoj nozi. Oko četrnaeste godine grčevi su postali užasno jaki, a posle njih bolovi u ledima bi trajali danima. Posebno me je bilo stid kada bi se ti grčevi dogodili pred drugovima…a još više ako bi se to dogodilo pred ljudima koje ne poznajem. Zato sam, protiv svoje volje, otišao kod neurologa. On mi je prepisao neke lekove da proveri da li će ublažiti spazam. Nikad ga nisu umanjili. Ustvari, čini mi se da su ga pojačali. Osećao sam da mi popušta intelekt – da ne pomenem da sam se osećao mamurno. Brzo sam odustao od tih lekova.

Kasnije, iste godine, poslat sam kod drugog lekara. Ubedivali su me da će mi on konačno pomoći. Bio sam tako uzbuden! Konačno, možda je to lekar koji će učiniti da ne budem tako različit od drugih. Otišao sam sa ogromnim nadama i očekivanjima, a vratio se bedniji nego ikada. Ne samo da mi je rekao da on ništa tu ne može da pomogne, nego mi je još i oslikao crnu sliku moje budućnosti. Rekao mi je da ću uvek imati problema sa ledima. Ustvari, rekao mi je da će se problemi pogoršavati sa starenjem i da će kosti da mi se deformišu, da ću završiti u invalidskim kolicima.

To mi je bilo najduže putovanje do kuće. Nadam se da ću jednom uspeti da to zaboravim. Toga dana sam doneo važnu odluku: više nikada neću zbog ovog problema ići kod lekara. Naći ću neki način da prihvatim svoju sudbinu i izmirim se sa svojim telom.

Prošlo je 13 godina. Pomenuo sam jednoj prijateljici da sam imao užasne bolove u ledima. Rekla mi je da zna sjajnog kiropraktora. Imala je težak saobraćajni udes pre par godina pa je i ona imala jake bolove u ledima. Od kako je bila kod tog kiropraktora, više nema bolova. Odlučio sam da ga proverim.

Zakazao sam za 3. oktobar, posle mnogo oklevanja, i taj dan je konačno došao. Ušao sam u njegovu ordinaciju, sedeo i čekao dok me njegov asistent nije odveo u njegovu sobu. Kiropraktor je ušao. Njegovo ime je bilo Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric Scot Pearl). Instktivno sam osetio da sam na pravom mestu u pravo vreme.

Postavio mi je nekoliko pitanja, pogledao moju kičmu i nežno namestio moj vrat, rekavši mi da dodem ponovo za dva dana. Osećao sam se malo bolje, ali nije to bilo ništa što bi uzdrmalo svet. Leda su me i dalje bolela.

Nakon dva dana sam ponovo otišao. Ponovo je pogledao moju kičmu i malo podesio moj vrat. Onda mi je rekao da se opustim i zatvorim oči. To sam i učinio. Iznenada je moje desno stopalo počelo da kruži samo od sebe. Pokušao sam svesno da ga zaustavim, ali je ono nastavilo da kruži. Onda mi je došla u svest misao da treba da pustim da radi šta hoće. To je trajalo par minuta, a onda se konačno ponovo vratilo na unutra, oslanjajući se na moje levo stopalo baš kao i uvek do sada kada sam stajao.

Sećam se da mi je bilo vruće, kao da se temperatura u sobi povećala za 10 stepeni. Osećao sam tu energiju dole oko mišića na desnom listu i počeo da osećam moje desno stopalo kako se ponovo okreće na napolje, vrlo lagano. Šta se sad dogada? Čudio sam se, bio sam zaprepašćen. Osećao sam kako nevidljive ruke okreću moje stopalo, mada ih uopšte nisam osećao kao ruke. Osećao sam se dobro. Osećao sam se odlično. Bio sam sasvim smiren. Ovaj proces je trajao oko 30 sekundi. Sećam se da me je tada Dr. Perl blago gurnuo. Bio je vrlo nežan, a ipak je taj iznenadni povratak u stvarnost došao kao šok.

Ispričao sam mu šta sam osetio i doživeo. Tada me je zamolio da ustanem. To je bilo čudo! Ustao sam i bio sam visok 180 santimetara. Stajao sam viši i praviji. Kada sam pogledao prema podu (koji je bio mnogo dalje nego što sam ja navikao) video sam da mi je desno stopalo ispravljeno, baš kao i levo. Bio sam stabilan, a moje desno stopalo nije više bilo okrenuto na unutra oslanjajući se na levo. Prvi put u svom životu sam imao dve nezavisne noge. Čvrsto sam zagrlio Dr. Perla.

Otišao sam sa ogromnim osmehom na licu. Seo sam u kola i skrenuo levo od Melroz Plejsa. U glavi sam ponavljao film kako se moje stopalo ispravlja. Da li se to stvarno dogodilo? Činilo mi se kao da sanjam. Više ništa nije izgledalo isto kao ranije.

Kada sam izašao iz Los Andelesa, skrenuo sam prema Laurel Kanjonu da idem u Veli. Nisam više mogao da kontrolišem svoje emocije i morao sam da se zaustavim sa strane puta. Briznuo sam u plač. Nemam pojma koliko vremena sam sedeo tu pored puta plačući. Jedino sam znao da mi je konacno neko vratio ono što mi je bilo otrgnuto: nadu. Bio sam izgubio svaku nadu kada mi je bilo 14 godina, a onda sam je ponovo pronašao u ordinaciji Dr. Perla posle trinaest godina. Dok sam sedeo i plakao ceo moj život je protekao pred mojm očima.


Doživeo sam radost kakvu nisam verovao da je moguća. Bio sam u miru sa svojim telom, u miru sa celim svetom, a Dr. Perl je bio taj koji mi je to poklonio. Kasnije sam otkrio da se takva lečenja često dešavaju u njegovoj ordinaciji. Iz razgovara sa Dr. Perlom to nikada ne biste saznali, jer i njega svako to neverovatno izlečenje zaprepasti. Njegova ljubaznost, briga i talenat za lečenje su mi pružili nešto što nikada nisam očekivao. Kroz te ruke podareno mi je čudo.

Albert Ajnštajn je rekao da postoje dva načina da se gleda na život: Čovek ili može da veruje da ne postoje čuda, ili može da prihvati da je sve čudo.

O, uzgred budi rečeno…više nemam bolove u ledima.

DAMA U BAŠTI

Kada mi je bilo 11 godina, jednog jutra sam se probudila u panici. Bila sam užasno vrela i jedva sam disala. Kada sam digla ruku da obrišem znoj sa lica, shvatila sam da ne samo da su moje ruke bile dva puta deblje od otoka, nego i moje lice i jezik. Jedva sam raspoznavala svoju majku koja je stajala ispred mene jer su mi oči bile skoro sasvim zatvorene od otoka. Pokušavala je da mi da neki lek. Ovo nije bilo prvi put da se tako nešto dogada, ali nikada ranije nije bilo tako strašno. Majka me je stavila u auto i odvezla u hitnu pomoć. Bila sam užasno uplašena, mislila sam da ću sigurno umreti. Mama je ponavljala: "Ne brini, ljubavi, biće sve uredu. Mi smo svi uz tebe i pomoći ćemo ti." Ona je medicinska sestra; to joj je posao da umiri ljude. Ali meni je bilo sve gore.

Sledećih par dana sam provela u krevetu, a noći sa mamom u hitnoj pomoći, gde ona radi. Bila sam sva u plikovima i ranama, od kojih su neke bivale sve gore. Svi zglobovi su mi bili natečeni, celo telo me je bolelo. Doktori nisu znali da postave dijagnozu; nikada nisu videli dete sa toliko čudnih simptoma istovremeno. Poslali su me kod specijaliste. Mesecima sam bila podvrgavana raznim testovima i pila razne lekove, da bi konačno zaključili da bolujem od reumatičnog artritisa i raznih obolenja vezivnog tkiva. Doktor je rekao da može da bude i lupus, ali test nije bio pouzdan. Pitate se kakvo lečenje je predlagao? Deset, da, 10 bajer aspirina dnevno u periodu od šest nedelja, da ne budem izložena stresnim situacijama i da se fizički ne naprežem!

Prošlo je nekoliko godina, naučila sam da prihvatam bol i, što je još gore, navikla sam na odgovor: "Mi ne znamo šta je to." Naučila sam da se smejem i pravim šou za sve. To je mnogo teže nego što to ljudi misle, i naravno, ne može večno da traje. Kao što sam rekla, ovo stanje je trajalo nekoliko godina, tačnije, do moje 20. godine, Bila sam iscrpljena, depresivna, morala sam svakog jutra da prisiljavam sebe da ustanem i idem na posao. Ponavljam, bila sam kod nekoliko različitih lekara koji su sada govorili da bolujem od teške depresije. U sledećih nekoliko godina sam isprobala nekoliko različitih lekova za depresiju, koji su mi malo olakšavali život, ali nisu popravili moje zdravstveno stanje. Kada se svega setim, jasno mi je zašto sam bila depresivna. Bili biste i vi da ste se svakoga dana osećali tako bolesno. Konačno sam otišla kod lekara koji je radio testove zasnovane na istoriji bolesti od mog detinjstva i shvatio da ja nisam samo jednostavno u depresiji, nego da se ispostavilo da je moja ranija dijagnoza da imam lupus bila tačna. Ponovo sam bila podvrgnuta žestokoj kombinaciji lekova, a nijedna od njih nije pomagala više od par nedelja.

Sledeće što sam uradila, otišla sam kod reumatologa. Pokušali smo druge lekove. Od nekih mi je bilo muka, od drugih sam dobijala osip i konačno, neki su počeli da deluju. To je bila kombinacija Plaginila, 200 mg, tri puta dnevno; Lodina, 800 mg; i povrh svega toga Tagameta, 400 mg, dva puta dnevno. To je bila terapija koja je konačno davala najbolje rezultate. Pored toga što je bila veoma skupa, na moju žalost i žalost moje majke, ova kombinacija lekova nije delovala za dugo. Mada ne postoji lek za lupus, moja majka je počela da traži neko trajnije rešenje. Jednog dana je gledala televizijsku emisiju Sali Džesi Rafaela (Sally Jessy Raphael) i videla iscelitelja, Dr. Erika Perla (Dr. Eric Pearl). Pre nego što mi je bilo šta rekla, organizovala je sve što je bilo potrebno da odem kod njega. Tek kada smo krenule na put od 6 sati vožnje, rekla mi je da je alternativni lekar, da neće ni da me dotakne, a da ću se osećati bolje. Smejala sam joj se i ozbiljno joj posavetovala da ode kod nekog psihijatra. Odgovorila je: "Šta možeš da izgubiš?" Kako bih mogla to da demantujem, posle svega kroz šta sam prošla? Osim toga, ona me je dovoljno poznavala i to mi je rekla kada smo već bile na pola puta.

Stigle smo za moj termin zakazan za 11, a ja sam razmišljala: ''Ovaj tip je sigurno prevarant.''. Da li vam se čini da sam bila skeptična? Ušle smo i popunile formular. Ubrzo posle toga me je Keti, recepcionista, uvela u sobu za lečenje. Tamo se nalazio sto na koji treba da se legne, prigušeno svetlo, zvuci okeana koji su se čuli iz daljine. Keti me je zamolila da skinem cipele, legnem i opustim se. Lako je njoj da kaže. Pokušala sam, ali mi nije polazilo za rukom.

Dr. Perl je ušao par minuta kasnije i, što me je iznenadilo, izgledao je prilično normalno. Razgovarali smo par minuta o mojim zdravstvenim problemima, posebno o mojim rukama. Rekao mi je da dignem jednu ruku. Stavio je ruke oko moje ruke, ne dotičući me. Počeo je da pomera ruke u laganim kružnim pokretima. Uplašila sam se jer sam osetila strujanje oko moje ruke i jak miris cveća. Miris cveća kakav nikada ranije nisam osetila. Pomislih: ''Dobro, ovo je zaista čudno. Ruke mu se kreću suviše sporo da bi izazvale strujanje vazduha. A šta sa cvećem? Kako to radi? Tada se premestio na moju drugu ruku, i osetila sam isto strujanje. Zamolio me je da zatvorim oči, a sve što sam bila u stanju da smislim je bilo:"On je ludak, a ja sam očigledno blesava!"

Zatvorila sam oči, a on se polako šetao okolo, radeći to ko zna šta, to što on već radi, a to strujanje je pratilo njegove ruke. Ono što se tada desilo me je stvarno uzdrmalo. Kada sam raskolačila oči, Dr. Perl me je upitao: "Šta se desilo?" Nisam se usudivala da kažem. Rekoh: "Ništa". Ono što sam zaista želela da kažem je bilo: "Miči se od mog skočnog zgloba, postaje vrelo!" Na svom levom članku nosim kamen za lečenje koji mi je poklonio doktor Indijanac iz Otmana u Arizoni, i svaki put kada bi mu Dr. Perl prišao, zglob bi mi bio vreo. To mi je bilo čudno i nije mi se svidalo.

Do kraja seanse nisam mogla da se opustim. Kada je konačno završio, pitao me je da li sam bilo šta doživela. Rekla sam mu za strujanje i miris cveća. Pitao me je da li znam otkuda miris cveća. Rekoh: "Od vas." Rekao mi je da ne misli da je to njegov miris, pa sam upitala da li smem da ga pomirišem. "Da," nasmejao se i nagnuo prema meni. Definitivno, on nije mirisao na cveće, a što je još čudnije, miris je lagano nestajao.

Napravio je par beleški i rekao mi da izadem kada budem spremna za to. Izašao je iz sobe. Verovatno sam ostala tamo 10 - 15 minuta tražeći fen, mirišljave štapiće, nešto, BILO ŠTA, što bi objasnilo strujanje i miris. Čak sam skinula i sliku sa zida, pomerala nameštaj (što mu još uvek nisam priznala). Ništa nisam uspela da nadem. Tek tada sam bila ubedena da mora da sam luda. Kada sam odlazila razmenila sam samo par reči sa doktorom. Žurila sam da odem. To je bilo najčudnije iskustvo u mom životu. Mama i ja smo se vozile kući. Najveći deo puta sam spavala, a kada sam se probudila, ruke me više nisu tako bolele. Mislila sam, samo mi se pričinjava.

Sledeće nadelje je uglavnom sve bilo kao i obično, uzimala sam svoje lekove, i to je to. Počela je da mi se vrzma po glavi misao o ponovnom odlasku kod Dr. Perla. Stvarno nisam želela da idem, ali smo se sledeće nedelje ponovo spakovale i krenule u Kaliforniju. Na sledeću zakazanu seansu sam otišla prilično nervozna. Opet me je Keti uvela. Skinula sam cipele, popela se na sto i, na moje veliko iznenadenje, odjednom sam bila relaksirana. Ušao je Dr. Perl, porazgovarali smo par minuta o tome kako se osećam, što je bilo 'nešto bolje nego obično'. Onda me je zamolio da zatvorim oči i da se opustim. Spremao se da počne.

Zatvorila sam oči i odjednom sam osetila neopisivu smirenost. Osećala sam strujanje oko moje glave i apsolutno božanstven miris tog cveća. ''Odakle to dolazi?'' , upitala sam se i u tom trenutku se pojavila žena. Nisam mogla da joj sagledam lice, samo njenu belu haljinu i tamnu kosu koja leprša na vetru. Stajala je iznad mene u predivoj bašti punoj cveća i ponudila mi svoju ruku, kao da hoće da kaže, “Prihvati moju ruku i kreni kroz baštu,” mada mi nije ništa govorila, barem ne rečima. Nisam mogla da otvorim oči. Više nisam bila svesna Dr. Perlovog prisustva u sobi, ili ja nekako više nisam bila u sobi? Neverovatno! Poželela sam da odem. Pružila sam ruku, osetila kako me je povukla. I bum! Bila sam tamo sa njom u bašti. Zatim, isto tako iznenadno kako se pojavila, tako je i nestala.

Moje oči su se otvorile širom, a Dr. Perl je završio. Pitao me je da li je sve u redu. Bila sam tako preplašena da mu nisam rekla šta se dogodilo. Samo sam želela što pre da odem. Izašao je iz sobe, ali ovaj put nisam ništa pretraživala. Samo sam izašla. Zatekla sam ga kako razgovara sa mojom majkom. Mislim da ni jednom od njih nisam rekla ni reč. Samo sam zaglavila na vrata. Mama je krenula za mnom. Izašla sam i briznula u plač. Nisam mogla da joj ispričam šta se dogodilo, nikome nisam mogla da ispričam šta se dogodilo. Šta bi moja majka pomislila, još gore, šta bi ljudi mogli da pomisle? Bila sam prestrašena, sama sa svojim mislima da sam zaista poludela. Otišli smo do hotela gde smo prenoćili tu noć. Trebalo je da imam poslednju seansu sledećeg dana. Te večeri sam bila vrlo ćutljiva.

Sledeće jutro je brzo došlo. Otišla sam na zakazano lečenje, mada zaista nisam želela. Bilo me je strah. Za vreme čitave seanse, jedino što sam mogla da mislim je bilo: ''Kada će već jednom da se završi?'' I ustvari, završilo se veoma brzo. Mislim da je Dr. Perl mogao da oseti da nešto nije u redu. Načula sam kako govori mojoj majci, koja je besomučno pokušavala da zakaže sledeći termin, da me ne dovodi, osim ako ja budem to tražila. Rekao joj je da mu se čini da ja ne želim da budem tu i da izgleda da se ne osećam ugodno na lečenjima. Bio je u pravu. Kada smo odlazili, ljubazno sam mu se zahvalila i krenule smo nazad kući. Nisam bila spremna za sve to. Sledeća dva dana sam provela pretražujući po svim radnjama u Bulhed Sitiju u Arizoni da nadem takvo cveće. Morala sam da ga pronadem, ili barem da opet osetim isti miris. Činilo mi se da će to, ako ga pronadem, biti dokaz da nisam izgubila razum. A onda, šta bi dokazivalo to ako ga ne pronadem?

Koliko god da sam se trudila, nisam ga pronašla. Niko u svim tim radnjama nije mogao da ga prepozna iz mog opisa, nikome takav miris nije bio poznat. Čini se da takvo cveće ne postoji na zemlji. Prošlo je skoro nedelju dana pre nego što sam ja počela da pričam šta se dešavalo u ordinaciji Dr. Perla, a da pri tome ne plačem. (Obzirom da sam bila okoreli ateista, to je uzdrmalo moje ubedenje iz korena.) Ustvari, kada sam počela da pričam o tome, otkrila sam da mi je to bilo veliko olakšanje. Neki ljudi su me gledali zabezeknuto dok sam govorila, ali nisam mogla da dopustim da me to spreči da nastavim. Ljudi treba da znaju da takve stvari postoje. Da me majka nije odvela u Los Andeles, ne znam u kakvom bi stanju danas bila. Nadam se da će ove moje reči pomoći nekom drugom. Posle tri lečenja sa Dr. Perlom, moje stanje se popravilo stoprocentno. Sada mogu da radim stvari za koje sam mislila da nikada neću biti u stanju da radim. Mogu da ustanem iz kreveta bez ikakvih problema, a taj proces je nekada zahtevao nekoliko sati. Mogu da otvorim tegle, čak i neke koje moj mladić ne može da otvori! Mogu da hodam i radim vežbe a da mi se pri tome ne čini da ću da se raspadnem. Šta više, mogu da nosim i svoj nakit jer mi ruke i zglobovi više ne otiču. Što je najlepše od svega, više ne treba da gutam lekove.

Znate, mame ponekad znaju neke stvari bolje nego što mi mislimo. Moja je očigledno znala. Dok sam ja trčala okolo pitajući se da li sam luda, ona se raspitivala i pronašla da se po čitavoj Americi rade istraživanja ovih lečenja koja Dr. Perl. radi. Mnogo mi je lakše da se ne osećam ludom kada znam da nisam jedina koja je videla te andele i koja je šetala po cvetnoj bašti na nebu. Nadam se da ću jednom naći način da joj zahvalim što ga je pronašla, što me je vozila 6 sati do tamo i 6 nazad i što nije izgubila nadu u trenutku kada sam ja izgubila svaku nadu. Ne znam kako da objasnim to lečenje, ne znam ni kako da ga nazovem. Jedino što mogu da vam kažem je da je efikasno. Čini mi se da sam se dva puta rodila; jedan život mi je dala majka, a drugi Dr. Perl. Ne mogu dovoljno da mu se zahvalim. Recite da sam luda . . . !